Bogoslovlje

тедру, студити су приметно почели слабити и више нису заузимали прву нозицију у акривистичким нападима; понекад су чак и вршили издају принципа акрфеlас, за који су се пре борили са таквом енергијом, ватреношћу и упорством. То се објашњава тиме што je Фотије за игумане студитског манастира, једнога за другим назначивао лица своје партије, која су и деловала у духу своје партије утичући свима начинима на оне који су протестовали, и примајући у браство нове чланове другога правца на место старих, који су се разбегли из манастира. Али не мање су се у потоњој историји Византије понавезли случајеви оштре борбе акривиста са економистима. Тако je било у X —XI веку у току борбе између николајита и евпимита, када je било момената који су потсећали на историју Константина VI и Тарасија. Император Лав VI Мудри (886-911) се оженио својом љубавницом Зојом и придворни свештеник je извршио ово прељубничко венчање без обзира на одбијање патријарха Антонија (893-895) да дй свој благослов што je изазвало скандал. Патријарх je извршиоца венчања лишио свештеничког чина. Но император се није уразумио. После смрти -Зоје и треће жене Евдокије, цар je хтео ступити у четврти брак са другом Зојом (Карванопсиом) са којом je био јавно у односима и са којом je већ имао сина па je хтео и да je крунише. Међутим правила источне цркве су забрањивала трећи, а у толико пре четврти брак. И нови патријарх Николај Мистик (895-906) се одлучно противно браку и крунисању. Иза њега je стајала моћна партија акривиста, коју су сачињавали епископи и монаси. Но Цар je учинио оно чему je тежио. Придворни свештеник je и тај брак венчао, а цар je својим рукама, противно обичају, ставио круну на Зоју. После бесуспешних претњи да ће уништити брак, патријарх je одлучио цара од цркви, за што je био кажњен прогонством са неким својим највиђенијим приврженицама. Скандал je био јошвећи. Цар се обратно римском папи за решење спора и легати, који су дошли са пуномоћјем папе, оснажили су брак, сагласно пракси западне цркве која je допуштала четврти брак. Нови патријарх Евтимије није протестовао; цару су попустили и многи од епископа и свештеника цариградског патријархата, правдајући се тиме што je цар својим дугим одлучењем загладио свој грех и заслужио опроштај. Али ни Николај ни акривисти нису ућутали. Догодио се нов раздор између николајита, који нису признавали Евти-

257

Дрквена политика ригористичка