Bogoslovlje

1. Црквена Заједннца je позвана да се стара о своме плану. 2. Свештеник мора да буде упознат са људима сиромашног стажа у својој парохпји исто тако као што мора да буде упознат са случајевима болести или греха. 3. Помок мора да буде добровольна и и зраз хришћанске л.убавй. 4. Свештеник што даје од своје стране или од стране парохије треба да се рачуна као дар Цркве. 5. У случајевима где су добротворне организације у рукама политичких општина, у рукама државнпм или у опште приватно-грађанска својина, црква треба да узме извесно учешћа делегирањем једног свог преставника. Црква треба да буде застушьена увек : не само зато што на безверном земљишту може да угине право милосрђе, или што третирање може да се пожели да буде боље, већ и зато што напоредо са материјалном потребом увек долазп потреба за моралном потпором, што највише спада у свештеничку дужност. Ради тога се често сматра да помоћ добија просто већу вредност кад je доставља свештеник или један повереник религиозног друштва. И често додир учињен овом поводом донесе невероватне резултате. Сматра се дакле да се цшь постиже само на тај начин ако друштвено или државно старање о сиротин, и буде допуњено црквеним старањем. 5. Помоћ треба само у изузетним случају да се састоји у новцу (да не би цил био промашен). Далеко више се препоручује помок у натуралијама, оделу, а више свега, где je то могуће, у посредовању за налазак рада. 7. Тако звани стидљиви сиромаси, који су били бољег стања, треба да буду третирани са већом пажњом, у колико ипак гьихово стаже утиче на њих дупло јаче. 8. Помогаље сиромаха треба да се врши образиво, да се не би десио случај да, благодарећи доброти и лаковериости,буде указана помоћ некоме који je не заслужује уместо другога који стварно оскудева 1 .

Д. Грданички.

1 С. Krieg, пом. дело. 500 —503 ; Netzbach, Leitfaden für die Sociale Praxis (8 —10 Tausend) 314, 323.

41

Добротворна улога цркве