Bogoslovlje

страсна критика бп једва имала права чинйти замерке и за оно, што аутор и пород најбоље воље нпје био у могу ћпости да извршп онако као што бп желео. Зато ћемо се- сада постарати, да оценпмо реалну садржину књиге. Пре свега треба прпзнати да се у књизи даје карактеристика не толико вас поиск о-я сточ н о г, колико баш првенствено руског православља. То je без сумње дошло стога, што се аутор највише служПо руском књижевношћу. Међутим ваља прпзнати да специфично руско православље, бар у нзвееним областима религпјског живота (напр. у култу, етпчким појмовима, у односима према држави, нацији, човечанству и т. д.) ни издалека не представља сущтпну васионског источног православља, у толико пре , ште je и câMo руско православие у току векова мењало своје облике тако, да се и самим ру с ним оогословима намеће озбиљно питање : шта je у суштини православље ? Овде се може искрено зажали'ти, што су писцу, изгледа, остали сасвим непознати многобројни и разноврсни радови чувеног руског богослова (мистика) и епископа Теофана Говорова, тзв. »затворника«, који je чак издао засебну књигу под насловом ; »0 православљу« (2-го изд. Москва. 1902. г.). Ова се наша примедба односи на општу садржину и општн карактер књиге. Рецимо сада коју о посебним питањима, која аутор покреће и решава. Пре свега ваља констатовати нетачност ауторовог приказивања броја чланова савремене руске цркве и њеног спољашњег положаја уопщте, као и њених делова, нпр. руске северо-американске епархије и руске мисије у јапаиу (види : стр. 22.—23.). Савремена руска православна црква je у ствари знатно многобројнија, него што то аутор представља, те се она ни издалека не исцрпљује само тзв. патрмјаршијом или »тихоновском« црквом. Писцу je канда остала непозната новија књига римокатоличког оискупа, монсињора D’ Ербињи о савременој руској цркви : L’Aspect Religieux de Moscou en Octobre 1925. Roma. 1926. (постоји и руски ауторизовани превод И. Ф. Наживина. Париз. 1926. г.). Осим »патријаршијске« у руској цркви сад постоје и др. врло многобројне црквене организације, које се од ње разликују готово само тиме, што над персоналии принцип патријаршије истављају принцип синодализма, који и сам аутор признаје као класички за православну цркву (види : стр

235

Оцене и прпкаэи