Bogoslovlje

то ваља рећп, да ce гријеси једнако опраштају како кроз добре, тако и зле, али злоћа ньихова само њима самима шкоди (ipsis taut um obest), док тајна има једнаку силу (aeque vim habet), било да jy врши добар или зао (свећенослужитељ)« 1 То исто учи и Римски Катпхизпс. 2 Тако су учили и остали Оци и Учители! Цркве, али то ce je недостојанство (злоћа) свећенослужптеља допуштало до нзвјесних граница, док сама Црква није лишавала недостојне свећенослужитеље права вршења св. Тајана било на одређено вријеме или на увјек, Познато je, да су апостолска правила и васељенски еабори својим одредбама не само на вријеме лишавали недостојне свећенослужитеље права вршења Тајана, већ су за некоје преступе лишавали их благодати свећенства и низводили их у ред свјетовњака. Пето апостолско правило гласи: »Епископъ, или пресвитеръ, или дхако'нъ, да не изгонптъ жены своея подъ видомъ благоговтыпя. Аще же изгонитъ, да будетъ отлученъ отъ общешя церковнаго: а оставаясь непреклоннымъ, да будетъ изверженъ отъ священнаго чина« (κσ,θαιρείσθιυ, deponatur). 3 Из овог се правила јасно види, да су се епископ, презвитер и дјакон за прогањање својпх жена под »видомъ благоговтшя« (προφάσει εύλαβείας), ако су у свохМ преступу остајали »непреклоннымъ«, свргавали т. ј. лишавали свог чина, (т. ј. благодати свећенства). Петнајесто (или XIV) апост. правило, говори: »Аще кто пресвитеръ, или дтэконъ, или вообще находящейся въ спискхь клира, оставивъ свой предшлъ, во иный отъидетъ, и совсхьмъ прем!ьстяся, въ другомъ жити будетъ безъ воли епископа своего: таковому повелтваемъ не служИти бол!ье, и наипаче, аще своего епископа, призывающего его к возвращешю, не послушалъ. Аще же останется въ семъ безчииш ; тэмо, яко въ общеши да будетъ« (ώς λαϊκός μέντοι έκεΐσε κοινωνείτω, is tamen ut laïcus communicet). 4 И ово правило join јасније говори о лишењу благодати свећенства и пизвађењу

1 Мig n e, s. I. t. 211, col. 1074.

* Gat e ch, Romanus. De Sapr. in gen. 25.

3 Книга П p aви л ъ, Москва 1893. стр. 12 ; Hа г d u i ηi, Acia Conciliorum t. I. Parisiis 1715. coi. 12; H e fel e, Conciliengeschichie, 11. Aufl. I. Bd. S. 801 ; En. И и к о д и м ъ, Правила, 1. т. Спб. 1911, стр. 52 и даље.

4 Еп. Никодим ъ, Правила, т. I. стр. 76 ; Hагdu i n i, 1. с. t. I. col. 13; He fele, 1. с. I. Bd., S. 804,

253

Учете римске дркве о »неизгладљивом карактеру«