Bogoslovlje

Према томе и бугарски говори не трпе -чр-, зато у случајевима нзговара у овој групп ч они увек изговарају два ньега е иди ъ. Ову особину потврђују и бугарски споменпцп: начертахъ, повеља 1534 (Лавровъ, ibid, стр. 46), Черна (повеља 1573 г. Облакъ, ibid 579) ; черна, черве, черковп (Лавровъ ibid). Све то говори за то, да je : 1. у старо-црквено словенском језпку, као и у осталпм прасрпско-хрватскпм говорима, у доба појаве наше писмености иза с био полуглас, којп je доцнпје у јужнословен. језицима испред и иза ч ишчезао, услед чега je ч прешло у ц ; само je остало у оним бугарскпм говорима, којп воде порекло од Бугара, што су крајем седмог века дошли на Балканско полуострво, напустивши сферу утицаја руског и пољског језпка ; 2. да бп старо-цркв. словен. језик у наредној перподп свога живота у овом случају пошэо правцем српскохрватског и западно-бугарског језпка. Прелаз прасловенск. о, староцрк. словен. ж, у савременим бугарским говорима у ; ъ, а, о, у неким случајевима у у, aç, а у:е,и, а, не може се узети у комбинашку при решавању питања о народности старо-цркв. словенског језица ; зато се нећемо овде задржавати на назализму бугарског језпка, тимпре што о овоме постоји опширна литература. Напоменућу само, да није без значаја при решавању овог питања скретање пажње на изговор жиду говорима солунске области. Тако, у околини Солуна, у селима Гардобору, Бугаријеву има доста речи, у којима je ж прешло : 1. у-у : руга, оружь, уружци, врук’пна, кућа, судба ; 2. у севернпм солунскпм говорима у-ъ : зъп, дъп, дъбово, гъска, гьби ; a je прешло : 1. у -е : пет, девьт, гледам, педесет ; 2. сачувао се назализаы : пентак, жентва, пент, рент, рендовп, телента, ппльнета, прасента. Има и морфолошких и вербалних језичнпх особина, које се никако не слажу са теоријом бугаризпрања старо-црквенословенског језика.О томе ће бити реч у наредној глави. Овде ћу само да нагласим, да наведени споменпцп, којп служе као градиво за изучавање старо-црквено-словенског језика, нису из Ћирило-Методпјевског доба,већ су преписанп у доба расцвета бугарске писмености књижевности, у такозвани златни период ове књижевности. Препнсивачп су, несумњиво, тежили да прение буде тачан и веран оригиналу, алп су нехотично често давали појединим пзразпма боју савременог им говора. Од 12. века боја места и времена постајала je све јаснпја и видљивија у споменицима.

IV. Главније морфолошке особине српско-хрватског језика и њихов однос према старо црквеном слов, језику. Има језичних појава, које су више психолошког, него фонетског порекла. У такве појаве спадају облнци, којп су ce

294

Богословље