Bogoslovlje

-1357, г. : царьь рабьь, гр-вховьь, вопньь, силы., словьь, женьь, у списку Ђорђа Амартола 1389 г. библиотеке чешког музеја у Прагу : бесъдьь, л. 247, бъсовьь, л. 287. То значи, да je ппсац овде уочпо био дуго -а. Стварање оваквог облика код именпца наведеяог типа победило je у штокавском диалекту срп. хрв. језпка све оне облике, који су били забележенп у старим споменпцпыа, те су све пменцце мушког и сред, рода на сугласнпк, на -п, на -и, на -о и жен. рода на -адобнле овај облик по аналогији : дан -дана, грађанин грађана, учнтељ учптеља, име имена, чудо чудесб, вода вода, смоква смокава. Сличне психолошке појаве постоје и у другим словенским језидима, например, у руском књпжевном језику реч душа пма у свима падежима једнине, сем четвртог, нагласак на последтьем слогу. У четвртом падежу једнине нагласак je пренет на првп слог, да се реч не би изједначпла са глаголскпм обликом првог лпца једнине садашњег времена душу, што значи »гушим«, вдавим«. Према томе бп све досадашње теорпје *о томе отпале, 1 а нарочито мишљење научника, по коме се наставак â у другом падежу множине сматра као резултат утпцаја седмог падежа множине оних именпца, код којих je наставак -ах, не мо же се сматрати највероватнијим ; оно у ствари не одговара на литање, откуд у овом случају дуг низлазан нагласак код именпца, чији облик je утицао на стварање сличног наставка

1 О томе су писали: V. Jagić. Podmlađena vokalizacija u hrvatskom jeziku. Rad Jugosl. Akad. 9, 154—156. Scsleicher. Склонеше основъ на -u, стр. 11. Boudouin de Courtene. Реценз. »Podmlađene vokal. Ягича, Изв-всия Казан. Универ. 1877, Т. 3, 731 —732. Р. Брандтъ. Начерташе слован. акцентологии С. Петербург 1880, 101—102. G. Möhl. Histoire du géa. pl. serbe. Mém. Soc. Linqu de Paris VI, 187—193. M. Resetar. Primorski lekcionar XV vijeka. Rad Jug. Akad. 136, стр. 136 —138; joui y »Arch. f. Slav. Phil. XXVII, 299—300, XXXIV, 588—591. V. Vondrâk. О pùvodu kijevskÿch listü a prazskÿch zlomkù. Praha 1904., 23—24, затим y Vergi, slav. Gram. 11, 12. Anton Karlgren. Sur la formation du gén. plur. en Serba. Archives d’études orientales, vol. 3. Upsala 1911. Sigurd Agrel. Zur Erklärung der serbokroatiskhen Endung a beim Genitiv plural Frän Filologiska föreningen i Lind. Sprakliga uppsatzer IV, стр. I—lB.1 —18. Zur Frage über die sbkr. Endung a beim Genitiv plur. Slavische Lausstudie VI, Lunds Universitets Arsskrift. N. F. Avd. 1, Bd. 12. № 3, стр. 124—130. Fr. Ramovš. К poznavanju praslovenske metatonije, Slavija 11, стр. 210—213. Впди још Oblak. Arch. J. SI. Phil. XII, 439 —440; Jagić. Archiv f. SI. Phil. XXXVII, 532. Leskien. Gram, der serbokroat. Sprache 432 —437. Vondrâk. Indoger. Forsch. XXXV, 45. G. Ružićić. Razvitak srpskohrvatskog gen. pl na a. Slavija. V, 2, 214 —232, О радовнма Иљинског вид. на другом месту.

296

Богословље