Bogoslovlje

случа јевпма употребљава предлог »у« ; напр. »иматп поверење у некогау, бугар. »доверие къмъ некого«; затим се у пзвестшш случајевпма ложе п пзоставптп »к«: . . . наклоност песнпштву« n »наклоност к песнпштву«, бугар. »склонность къмъ поезпята«, пспор. руск. »СКЛОННОСТЬ К ПОЭЗШ«. Акузатнв, којп означава објекат, на којн je уперена радхьа субјекта, такозванн падеж праве допуне, по конструкцпјп постојп у бугарском језику, али не по облнцнма, којн су својственн словенскпм језицима, напр., »НеговптГ плаыеннп думп разбуднлп цГла Сродна Гора«, у српско-хрватскоы п осталим словенскпм језпцпма речи, које чине допуну у наведеном нзразу, найме »ц-Ёла СрГдна Гора« биле би са наставцпыа у ц. <ст. цркв. словен.-ж. Акузатнв значења кретања к правду у смпслу простора пзражава се, као п у ст. дрквенословенском п осталим словенскпм језпцпма, помоћу предлога, али такође без својственпх словенскпы језпцпма падежнпх наставака, напр., »Въ тпя два вГстнпка Ка"равеловъ пущалъ огненп стрГлп«. Акузатпв значења кретања у смпслу времена пзражава се помоћу предлога, којп стојп пспред пменпца: »Отъ день на день ставатъ по грознп, горчпвп навГтп« (Славепковъ »Чумави«). А кад се ствара конструкцпја без предлога, онда се то чпнп помоћу скамењенпх речи, које су добпле знача] прплога за време : »Бенковскп работГлъ денем ъ п нощем ъ« ? пспор. руск. »работал днем п ночью«, српскп-хрватскп диалектично »рарпо je дањом п но ћом« место књпжевног »радпо je дању п ноћу« ; денемъ < дьньмь. Изразп : »денеыъ« и »нощомъ«, као облнцп б. пад. једнпне, не могу се сматратп као доказ, да je бугарски језпк пмао ону исту деклпнацпју, што п старо-црквенословенскп језпк, јер ст. словен. »ноштж < прасловен. noštia не бп дало у бугарском језпку -омъ ; него су то у бугарском језпку новпјп облпцп, створенп под српско-хрватскпх дпалеката, кад су пменпце женског рода по аналогпјп са именпцама мушког рода добпле у 6. пад. једн. наставак -ом место -оју и -ју пз - * оЦ п - * iq. У употреби предлога бугарски се језпк слаже са својом великом расом по смпслу у простим разгранатпм реченицама ; али при конструкциях! сложенпх реченпца он се разлпкује и од старо-црквено-словенског и од осталпх словенских језпка употребом предлога пспред свезе; например: »II тΊχ с ж вървили, въркало отъ думптГ имъ, ще пзлГзе жътва« ; пай : »И навлпза въ Македония, за да поздравп еднокръвнптГ ни братя Македонии«. У старо-дрквено-словенском, као и у свима осталим језпцпма, предлозп стоје само уз промешьиве речи, да покажу односе пзмеђу двају лица или предмета: »молГаше же i «теръ отъ фарисГЈ, да бп Глъ съ ипмь. i въшьдъ въ домъ фарпсЬовъ възлеже« (Зограм. Јев. Лука Vl ђ 36). Међу тим српско-хрватскп

304

Богословље