Bogoslovlje

парохије, да народ приводе духовнику, да ради тога иду од куће до куће и да никога не оставе без исповести 1 . Ради тога се свештеницима упућују и специјалне посланице, управо наредбе 2 . Ова установа духовника одржала je се неко време 3 ), па je за време патријарха Рајачића престала. Од великог значаја за верско образование народа била je и установа недељне школе. У посланици од 13-V-1754 г. митрополит Ненадовић наводи да je био стари наш обичај, који je се сачувао чак до његовог времена, да се народ у цркви учи символу вере, Божјим заповестима, молитви Господњој и „цћлованно архангелскомб, то есть Богородице ДТво“. Али доцније, овај je се обичај почео да губи: „ово рази ратныхъ временъ, ово же (д небрежешя и лТности“. Увиђајући какав значај има та верска обука, митрополит са синодом доноси наредбу „да свештеници уче старе и младе у све празничке и недељне дане после јутрење, литургије и вечерње“. Ту се одређује и шта народ има првенствено да научи: Символ Вере, Молитву Господњу, Богородице Дјево, 10 Божјих Заповести и да се правилно уме да крсти. Одређује се рок од 3 године. Ако се свештеник покаже у овоме немарљив, кажњава ce забраном епитрахиља. 4 Можда je се на пракси било показало као тешко изводљиво обучавање народа после сваког богослужења у недељне и празничне дане, или je било других разлога, тек у посланицама митрополитовим, почев од 1754 5 године, одређује се за ову верску обуку недеља по подне. Прва je посланица од 13-V-1754 г. која о томе говори „да ® дне сего нашего шглашешя у свакомб шанцЗ, милитарскомъ мТстB, вароши

. Λ> и сълß стоящ! и парсшалныи сщеницы, сваке неделе и свакога дрбгаго праздника преко сваке цТле године унапредъ пополВдне

1 Поел, од 15-XI-1756 г.; поел, од 27-1-1757 г. и др. Исто je таква строгост постојала и односно причешћивања и исповести свих лица која живе у манастирима. (В. Т. Остојић, пом. дело, с. 137).

2 Архив за ист. Карл. М. 1924, 84—85. Интересантиа je у овом погледу напомена на крају поел, од 27-1-1757 г. да у овоме цивилие и војне власти имају да помажу свештенику.

3 Н. РаЈОјчић, Аутобиографија Петра Руњанина, С. Карловци. 1914, •стр. 68.

4 Синодални протокол од 27 јуна 1750 г. (С и о н, 1904, с. 84)

5 Тада се оваква наредба заводи и у протоколону (Сион, 1904, 430).

Посланице Митрополита Павла Ненадовића (1699 —1768)