Bogoslovlje

што je над штатом Орбинија челенка, из које се нзвија, по г. Шишићу вила, која држи заставу у руци. И Новаковић за грб Мрњавчевића из једног рукописног зборника каже, како je на челенци женска са дугачком косом, која држи заставу у руци. Мефутим, за новце Вукашинове вели, да je на њима мушка глава, коју je тешко разликовати од женске. 1 ) Мефутим то баш показује, да су овде, и на грбу и на новцима ликови анђела, који се изображавају са изгледом прелазним између женског и мушког. Скоро онаквог истог анђела са заставом у руци, какав je код Орбинија, само на другом месту, у центру грба, видимо и на печату деспотице Ангелине Бранковић. 2 ) Новаковић je нашао вдше других грбова, који се слажу са Орбинијевима, 3 ) Истоветни су са његовима сачувани грбови Далмације (три леопардске главе) и Славоније (куна између две реке) из 1406 и Хрватске (црвене и сребрне коцке) из 1515 4 ). Може се очекивати и откриће нових споменика, који ће још убедљивије доказати, да Орбини није измислио ни крст са огњилима, него да га je из аутенгичних извора унео у своје дело. То, што су најпре дубровачки бенедиктанац Мавро Орбини, а затим по њему у оно време чувени хрватски писац Павле Ритер, поред других предеоних, истакли и општи српски грб 5 ) за нас и данашње наше национално јединство треба да буде понос и дивљење далековидом братству и широком родољубљу њихову и њихових времена, а наук нашем тесногрудом и уских погледа, недораслом у овоме својих великих пре· дака поколешу. И хералдичко тумачење грба Србије и његови латински стихови уз овај грб а и то, што je дело Витезовића Жефаровића иницијативом гьеговом, „по его Уряждешю на славеносербскш яазыкъ“ преведено, говори да су иВитезовића, као оно и Орбинија, словенски родољубиви осећаји на овај посао побудили, да имамо само стихове његове под грбом Србије, како их je г. Шишнћ слободно превео. „Србија носи у црвеном пољу знаке крста и комаде челика (то јест огњила). За крст je она претрпела не мале ватре. Сада je крст (додуше) оборен, али она и пак сама по себи (од своје снаге) одбија

*) Годи ш н> и'ц а VI, 80. 3 ) Dr. A. Ивић, Стари С р п с к и Печати и Гр б о в и т. XV, бр, 763 ) Годишњица VI, 117. 4 ) и 5 ) Savremeni к, (1909), 66, 69.

109

Грб Српске Патријаршије