Bogoslovlje

вени“. Даље je закључио, да je овај Савин печат основ грбу Србије, и да у њему нису четири огњила, него четири печатна писмена имена Савиног. Поред свог нацрга овог печата, донео je и другу комбинацију, која би требала да утврди његову претпоставку. 1 ) О томе, да je овај монограм био грб Српске Цркве не може бити речи, a још макье да je он основ доцншем грбу Србије. Овом последнем je већ и онда јасан био извор и почетак, а црквеног грба никако није ни било, нити je могло бити у старој Српској Цркви према духу и поретку једне источне православие цркве, која je обрасце за своју организацију и унутарњи хијерархијско-административни поредак узимала од источних васељенских патријаршија. Друго једно хиландарско обележје има непосредне везе са грбом Србије Орбини Витезовикевог стила. То je белега на каменим граничницима око имања хиландарских и на жиговима, што се нз сапе рогате марве стављају, званим вулама. Док се на каменим вулама и Жигосаној стоци осталих светогорских манастира види почетно слово манастирског називања, на хиландарскима су два С, једно другом окренута, каооно опъила у потоњем црквеном грбу нашем, са много испупченијом полеђином, која je ближа огњилу него писмену С. Али хиландарци ипак читају овај еиблем својине као Симеон Сава, дакле, не као сопственост манастирску, него као својину светих ктитора његових. Место сам распитивао оне покојне старце хиландарске, који су били пуни предања његових, откад Хиландар употребљава овај знак, и откада су у опште у употреби садашње Светогорске вуле. Умели су ми рећи само то, да су од памтивека. Најстарије, маховином покривене и утицајем времена готово изглафене, очувале су се око имања, кестенове шуме хиландарске, на Кареји, а оне у кругу манастира, због честих граничних парница, као и код других светогорских манастира, мењане су. Свакојако да ће се у старој архиви Протата светогорског на Кареји наћи података за историју ових белега светогорских, па и хиландарских. За сад се може с поузданошћу мислити, да хилендарске вуле нису без везе са Стематографијом издања Жефаровићева, од којег сам видео примерке и у манастирској библиотеци и код појединих стараца.

1 ) Гласник Српског Учен. Друштва, књ. 56, стр. 33; Старинар Српског Археолошког Друштва, г. 1 (1884), св. 1., стр. 15 н 16, табла VI.

115

Грб Српске Патријаршије