Bogoslovlje

душе са злим наклоностима природе и, најзад, победа добра над злим. Оне су дакле израз једног живота, и зато су у стању да побуде на подражавање. Praecepta docent, exempta trahunt. A Ai и нарочито HAiaMo потребе за таквилг светим примерима. Obhai својим Мислима о свештенству О. Јован има права да нас потсети на савет Ап. Павла: „Угледајте се на мене, браћо, и гледајте на оне који поступају по угледу какав имате у шма“ (Филиб. 3. 17).

1. ДОСТОЈАНСТВО СВЕШТЕНИЧКОГ СЛУЖЕЊА

Како je свештеник висока личност! Стално он говори с Господом и стално одговара Г оспод на ньегов говор. Ma каква да je треба, ма каква молитва да je, то он говори с Господом; ма каква да je треба, ма каква молитва да je, то Господ одговара на њу. Како да се не сети свештеник, кад наиђу страсти, да су страсти ниске, нечисте, нарочито за њега, да оне не могу бити допуштене до срца његова, које треба увек свецело да испуњује једини Исус Христос. Свештеник je анђео, не човек; све што се односи на овај живот он мора да остави далеко за собом. Г осподе Исусе, свештеници Твоји не ка се обуку у правду (Пс. 131,9), нека се они свагда опомињу висине свога звања и нека се не заплићу у светске и ђаволске мреже, нека бежи од њихова срца жалост века ово г, обмана богаства и оста л е сласти ко je улазе (Мар. 4, 19) у срце њихово. Као што су са сунцем нераздвојни светлост и топлота, тако треба са личношћу свештеничком да буду нераздвојни: светост, учихељство, љубав, милосрђе према свима. Јер, чији чин носи он? Христов. Кога се он причешћује тако често? Самог Христа Бога, Његова Тела и Крви. Ради тога свештеник мора да буде у духовном свету, у кругу своје пастве, то исто што je сунце у природи: он мора да буде светлост за све, топлота живота, душа свију. Као лекар душа, свештеник сам мора да буде Слободан од душевних недуга, т. ј. од страсти, да би лечио друге; као пастир, он мора претходно да буде вођен на богату пашу јеванђелску и светоотачку, да би знао где пасти словесне овце; сам

133

Јован Кронштатски