Bogoslovlje

вота. И то му није било тешко. Речи Исусове биле су благе и пријатне, пуне милосрђа и утехе; биле су за његове слушаоце роса која снажи, подиже и оживљује, а озбиљност, сигурност и сила његових речи ауторитет с којим је Исус говорио („А ја вам кажем“, „Заиста, заиста, кажем вам“), сведочио је народу, да Исус учикао онај који власт има, ане као књижевницк (Мат. 7,29). Народ је почео стицати уверење, да у Исусу говори „пророк“ или, можда, биш сам Месија (Job. 7,40.41). Слушајући речи Исусове, народ се дивио његовој науди. „Још никад није човек тако говорио као што говорн овај човек!“ одговориле су првосвештеницима и фарисејима њихове слуге (Јов. 7,46), а једна жена, чувши једном приликом речи Исусове, довикнула му је из гомиле; „Благо утроби која те је носила и сисама које си сисао!“ (Лук. 11, 27). Народ се дивио науци Исусовој, и они који су га знали као сина дрводеље Јосифа, као човека који ннје седео крај ногу учитељских,, питали су се у чуду: Откуда ово.ме мудрост ова? (Мат. 13, 54. 55). Откуда овоме знање кад се није учио? (Јов. 7, 15). Исус је заиста одрастао у кућн једног дрводеље, био је и сам to (Map. 6,3), и није се учио ни у једној школи, ни код једног учитеља. Али је већ кзо дечко од дванаесг година упао у очи својим разумом, паметним питањима и одговорима (Лук. 2, 42 и д.). Доцније је све више напредовао у мудрости (Лук. 2, 52) г и у својој тридесетој години јавља се Израиљу као савршен, јединствено мудар и силан учитељ, потпуно самосталан и оригиаалан. Ни од кога на земљи није што примио или позајмио. него је свима од свога изобиља давао. Као богати домаћин износио је из своје богате ризнице ново и старо (Мат. 13,52). Једина књига на коју се Исус позива и коју наводи, јесте Св. Писмо Старога Завета. Ту је књигу добро знао и ту је без сумње, у родитељском дому, у часовима одмора, много и с највећом пажњом и уживањем читао. Поред ове, свете књиге Израиљеве, отвореном књнгом за Исуса била је и природа, свет, човек, живот људски. Све је он то посматрао, учио се и богатио своје знање. Безбркжне птнце које хранп Отац небески, љиљани пољски што их Бог тако дивно одева, набујали потоци који руше куће са слаби.м темељем, ћудљива деца на тргу, сејач у пољу, пастир у планини, квочка која брижно скупља пилиће своје под крила, људи са свима својим особинама, добрим и злим, све је то привлачило његову пажњу.

206

Богословље