Bogoslovlje

биодао —пише писац чланка у „Ноогород. Епа рх. Вlјд.“ за 1904. г. да будемчсведок и учесник чудне беседе нашег великог пастира молитвеиика О. Јована Кронштатског свештеницима 21. јуна 1904. г. у Сарапулу, куда је био допутбвао на позив епископа Мчхсја. Када је се О. Јован појавно у сали сви присутни свештеници сретоше драгога госта песмом „Днесв благодат Свнтаго Духа насв собра“... Он се прво упути у капелу школску. поклони се св. простолу, па се затим врати у салу и позва нас да седнемо •око стола. „Мени је врло мило говораше О. Јован што вас виднм и што говорим с вама; хвала вам што сте се овде сакупили, а нарочито хвала онима који су јутрос заједно са мном служили литургију. Ништа тако не одушевљава човека на какво било дело као сазнање општења, општења у заједннчком послу. И у Божјем делу, у служењу ближњему, особито је тешко преживљавати осећање усамљености. Истина, сви ми живимо у Светој Црквн заједно са свима праведницима Божјим који су оставили овај свет, али нам је и на земљи неопходна помоћ од наше браће, и молитвена н духовна помоћ. Зато сам вам захвалан за ваше саосећање; оно ми говори да сви ми радимо један посао. Код вас се, браћо моја, сигурно јавља у души питање: како имам ја смелости да тако путујем по целој Русији, да се молим за толику масу људи који траже моје молитве? Може бити неко he ово назвати Но ја се не бих решио, браћо, на такво велико дело, да нисам за њега бно призван одозго... Овако је било. Неко је се разболео у Кронштату. Молнли су од мене молитвену. помоћ Код мене је и тада био обичај да никоме не -одбијам молбу. Почео сам дакле да се молим, предајући болесника у руке Божје, молећи Господа да на болеснику покаже Своју Свету Вољу. Но> неочекивано, прилази ми једна старица коју сам давно познавао као богобојажљиву, дубоко -верујућу жену, која је цео свој живот проводила право хришћански и у страху Божјем, прилази она к мени и неизоставно захтева од мене да се за болесника молим не друкчије, него да оздравн Сећам се, готово се уплаших: „како могу, мишљах ја, да имам такву смелост?" Ипак, ова је старица чврсто веровала у силу моје молитве и остајала је при своме. Тада ја исповедих пред Господом своје ништавило и своју грешност увидех вољу Божју у свој овој ствари и почех да се молнм за оздраљење болесннково. И Господ му посла Своју милост; он оздрави. Ја заблагодарих Господу. Други пут, на моју молитву, исцељење се понови. Ја сам тада, изова два случаја, увидео већ вољу Божју, једну нову заповест за мене: да се молим за оне који буду то од мене тражили. И сада ја и сам знам н други говоре да се врше исцељења помоћу моје молитве. Нарочито поражавају исцељења бесних који увек страшно страдају. Интересантно је да такви болесници, после исцелења молитвом и св. причешћем готово се ничега не сећају у каквом су стању били за време болести и шта су говорили,... Али свако добро које ја чиннм, чиним само милошћу Божјом. Помоћ Божју ја видим на себи у свему и себе сматрам најнедостојнијим, најгорим, свију руских пастира, јер да су ови Божји дарови, које еам ја примно,

224

Богословље