Bogoslovlje

Један значајан прилог

227

и данас лијепо напредује“. „За средовјечне редовничке школе са вишом наставом особито је заслужан и навлински ред који је почетком XV. в. подигао у Лепоглави самостан“, који је у пол. XVII. в. „увео на високу школу и филозофију." Аутор овде помиње многа имена хрватских професора те школе (5). Једнако су за више образовање у Хрватској заслужне исусовачке школе (5) „Одмах након свог доласка у Загреб, Исусовци су основали (1607.) уз гимназију и академију, гдје се је с теологијом предавала и филозофија." Изгимназије серазвила филозофска школа (факултет) и аутор помиње и овде имена хрватских професора филозофије као и важније списе који су разуме се, били на латинском (6). Г. 1776. основала је Марија Терезија у Загребу кр. академију наука са три факултета: теолошким, јуридичким и филозофским „Разни филоз. рукописи из академијине библиотеке налазе се у загреб. свеучил. књижници“ (7). Овде почиње 111 чланак расправе: Filozofski pisu do novijeg razdoblja crkvene filozofije (Првом чланку аутор je дао наслов „Кршћанство и први почеци филозофије у Хрватској“, a другом „Црквена школска филозофија“). Посебно мјестозаузима међу својим савременицима Јурај Драгишић (8). „Славнн овај фрањевац рођен је у Сребреници." Први пут издаје своју логику 1480. Други пут је издана 1489, те напокон 1520 (те је године и њен писац умро). му је дело „0 природи небеских духова које називамо анђелима" (такофе на латинском, Flor. 1499.). Он покушава посредовати између Томе и Скота „толиким оштроумљем те су га називали једнаким Томи и Скоту“ (9). Гласовит је фрањевац Бенко Бенковић, Задранин (10). Аутор помиње затим још неке друге, донимиканце, као на пр. А. и П. Гучетића и др. У 17. веку гласовит је Дубровчанин Стјепан Градић, под крај 17. в. спомена је вриједан босански фрањевац Иван Бореа који је наиисао читаву психологију (10). Овде аутор помиње и песника А. Качића-Миошића који је, пре Разговора и Корабљице, издао, на латинском, Еlеmenta perip athetica etc. (11). Најзад ce спомиње и Бенедикт Стај (Бенко Стојковић, 1714—1801) који је песиички, у хексаметрима, обрадио Декартову филозофију и нарочито Њутнову природну философију чиме се још више про-славио, добрим делом свакако и услед имена Бошковићева.