Bogoslovlje

ДаЈчаскина, а нарочито богословље западно схоластичко у коме превлађује аристотелизам. Ову исту схему „схему разликовања суштаства и ипостаси, као општег и посебног, као извесну спецификацију, примењују грчки црквени Оци и на учење о божанским ипостасима у Св. Гројици“ (Василије Велики, Григорије Ниски, Јован Дамаскин). „Спроведена доследно могла би ова схема да одведе ка триетизму и ка омнусијанству (сличности по суштини) уместо омоусианства (једносушности), али, разуме се, Св. Оци не иду дотле“. „Физички, предметни карактер ипостаси чини овај појам потпуно непримењивим за појам личности као.такве. Овакав појам највише говори о својствима личности, о карактерним знацима и манифестацијама, али није сама личност. Појам ипостаси, какав нам пружа патрпстички аристотелизам, безличан је, мада се његов главни задатак састоји баш у томе да схвати ипостас као лице“... „Учење о св. Тројици треба да произилази из факта триипостасности као саборности Ја у апсолутном самозадовољавајућем субјекту, а не да се ипостаси изводе из ознака или укутрашњих божанских одношаја, као што је на тај пут ступило и источно богословље у лицу кападокијаца и западно у лицу Бл. Августпна коме доцније следи схоластика. Апсолутни Субјекат, саборно, триипостасно Ја је већ у себи самом нека апсолутна корелација у Апсолутном. To Ја не може да не буде трнипостасно, још пре и независно од ма каквог обележја. И ознаке саме по себи не условљавају ипостаси већ само изражавају њихов конкретни узајамни одношај у јединству триипостасног бића“. Ипостасно самоопредељење у Тројици „врши се не само у одношају Ја према ја, унутра самог Ја, већ и у одношајнма према својој властитој природи, у триипостасном животу. И ето, овај одношај конкретно индивидуализира ипостаси, као слике једног божанског живота: Отац, Син и Св. Дух. Он заснива лична својства и узајамне одношаје“ (стр. 70—80). „Ако је аристотелизам код источних Отаца са.мо скривао у себи могућност имперсонализма (безличности) п релативизма у учењу о св. Тројици, то је ова могућност постала стварношћу у западном богословљу", које је достигло свој врхунац у системи Томе Аквинског и у сувременом филиоквистичком богословљу (Filioque). У даљем излагању писац са своје тачке гледишта води полемику са римским „богословљем ипостаси као

230

Богословље