Bogoslovlje

отпочне зэрана. Може, на пример, да буде од користи сарадња свештеникова у поправци осуђеника, или палих девојака, али то je доцкан; друкчији je успех ако je рад започет од деце руковођењем деце, уклањањем узрока. Може Црква учествовати у борби противу пијанства, эли je друкчији резултат те борбе, ако je она отпочета још равије, противу употребе алкохола код деце. У опште, никада поуке и постицаји не иду тако дубоко у срце као онда кад су они засафени у душу детета join у рано његово доба. Но осим овога, Црква je обавезна да се брине о дечјем, духовном животу. Пустите децу нека долазе Мен и, и не браните им (Марко, 10, 14); Гледајте да не презрете једнога од малих ових (Мат. 18, 10). Дете има права на то црквено старанье. Самим крштеньем оно постаје пуноправан члан Цркве и има права на све њене благодатне дарове. Ако би се оно сада могло лишити ове црквене пастирске службе, зар се онда не би могло лишити и друге, на пример, да буде причешћено? А дете не може да достигне самосталност у духовном животу изоловано, без те потпоре коју му даје Црква својим васпитањем. По св. Макарију Великом, „Благодат Божја која je присутна у човеку дела тек после дугог напора и подвига“ 1 ). Дете има потребу за тим неговањем духовног живота, као што има потребу за храњењем и неговањем ради физичког одржавања и развијања. Старанье Цркве о духовном руковођењу деце дакле не само да се теоријски оправдана, него je, у ствари, најзначајнији део црквене пастирске службе; уздиже се оно изнад свих осталих пастирских проблема. Ради тога о ньему нам говори и стара црквена пракса 2 ) и црквено законодавство, које уноси дечје пастирство у ред дужности свештеничких 3 ). У 10. правилу

1 ) Еп. Реофанъ (Томбовскн!), Письма о христианской жизни. Москва, 1908, 238.

2 ) У прво време, поучавање у основима вере претходйло je крштењу; оно je трајало дотле док кандидат за крштење не би био толико упућен у верске истине колико je било потребно за члана Цркве. Доцније, кад je почело крштавање деце, поучавање je било поверено кумовима и родитељима, а затим то je чинила и сама Црква преко свештеника. (Н. Милаш. Правосл. Цркв Право, 1902, 467).

3 ) H. Мил а ш, Правосл. Цркв· Право, 1902, с. 445; Зборник пра. вила, уред. инаред. Арх. Сабора, С Бр. 3 , 1857 ; С. Бр. 27, 1875; Кн, о должн, пресв. приходскихъ §§ 87 и 88.

305

Васпитни путеви цркве