Bogoslovlje

предао документе цару. Тамо су биле две књиге с актима сабора 861 и 867 године (против Игнатија) и више других докумената, који су ce односили наонодоба, кад je црквом управљао Фотије. Занимљива je једнакост имена поменутог чиновника Вааниса и његовог сувременика Ваниса, епископа од Матрахе, који je присуствовао на сабору 879 године. Ако примимо хипотезу Голубинскога, да je прва руска епископија била утемељена y Матрахи, онда je сасвим могуће, да je исти епископ Ваанис био послан y Матраху приликом покрштења Руса, те би, дакле, он могао бити први руски епископ. У таквом случају могућа je претпоставка, да ce чиновник Ваанис, који je отео патриарху Фотију поменута акта, поплашио за свог рођака епископа Вааниса, посвећеног од патриарха Фотија, па да je, желећи одбити од њега, a можда и од себе, сумњу о пријатељству са збаченим патриархом, исправио акт о уређењу руске епископије, или да га je можда зал!енио лажним актом y коме je било споменуто, да je архиепископ Ваанис примио посвећење од патриарха Игнатија. Није искључено, да ce на исти начин јавила и прича о чуду, које je могло y очима византијског двора учинити особу наведеног епископа неповредном. Треба приметити да код Порфирогенига није казано, да je епископа y Русију послао Игнатије, него да je био послан епископ, који je биопосвећенод Игнатија. Фалсификатор није смео прво нагшсати, јер je факат покрштења Руса од стране Фотија још бно код сви< y памети те би сваки могао открити учињену превару. Белешка пак о посвећењу од Игнатија била je с једне стране неопходно потребна, јер je штитила тог епископа од губитка чина, који je добио од незаконитог патриарха, a с друге стране није могла донети штете, јер je било много епископа, које je рукоположио патриарх Игнатије пре свога прогонства, и који су боравили y Цариграду уживајући епископску част, немајући катедре 1 ). Видећемо да ce тако по свој прилици и догодило на име да je Фотије послао y Русију једног епископа, који je заиста могао своје посвећење добити од патриарха Игнатија пре 857 године. У таквом je случају фалсификатор акта сасвим слободно могао место Фотијева акта о уређењу руске епископије потурути други, y коме није била споменута улога патр. Фотија,

’) Тако звани епископи „in partibus“, које помнње 37 правило шестог васеленског сабора и тумачења Валсамона.

70

Богословље