Bogoslovlje

наслеђе више него ли сумњиво: деца добрих родитеља могу бити зла, и обратно. Моралнн характер јесте продукат индивидуалних, персоналних аката и навика, а у извесној мери и родитељског утицаја и социјалне средине. Чак и при вербалном тумачењу књиге Постанка није могуће доказати да су грех и кривица прародитеља прешли на ььихово потомство. (Авељ праведан, а Каин злочинац). Пророк Језекиљ признаје факат индивидуалне, персоналне одговорности за грех и Теодор Мопс> правилно каже, да није извор греха у природи, већ у вољи. Универзалност пак греха у човечанству објашњава се не универсалношћу наслеђа, већ универсалношћу воље, која je слободна при упућивању у прзвцу добра и зла. Етика се, вели Patterson, базира на психологији, стога он даље решава питање о поставку душе и њеном односу према телу. Он не прима теорије преекзистенције душа (у смислу учења Платона и Оригена) традуционизма (у смислу предаје од родитеља) ни креационизма (у смислу стварања Богом у сваком индивидуалном случају). Чивечји организам прелази пррко различних стадија од бесвесног к свесном животу, подижући се до самосвести. У том смислу модерни психолози признају, да душа или ум, или „ja“ не улази у свет као готов члан, в*ћ као продукат еволуције. На тај начин душа мора да се сматра не као статичка, већ као динамична целина, перманентна, али која увек иде напред. Она се не познаје одвојено од својих својстава и стања, али она није серија стања или поток сазнања; она je њихов субјекат, који мисли и осећа. Разум, осећање и воља су само апстракције различитих акција овога. При свим променама у свом стању он остаје један једини, у томе je јединство личности човека. Теодор Мопс, није признавао преекзистенцију душе. Изглодало je, да je он, говорећи о оваплоћењу Бога-Речи, да je реч била у човеку Христу од момента зачећа, нагињао теориш традуционизма, али међутим тврди, да je душа недељива и бесмртна. Као дихотомиста, он се слаже са савременим богословима и философима, од којих већина признаје душу и дух за синониме. Теодор разликује душу од тела, сматра их као различие пророде, йако уједињене у једном лицу и признаје њихово узајалшо дејство. И у том се погледу он приближује модерчој науци. Ако оставимо на страну материјалистичку и идеалистичку форму монизма, које поричу реалност једног од

151

Оцене и приказн