Bogoslovlje

Према теорији еволуције човек je (као species или genus) постап од нижих форама животињског света: његову генеалогију изводе од антропоморфних мајмуна па чак и од рептилија,. риба и најзад од амебе или prorotozoon-a. Ова ce теорнја потврђује тиме, што y човечјем организму постоје рудиментарнн елементи, који су за његов опстанак бескорисни, али имају витални значај у организму ових или оних нижих жнвотиња.. У томе виде траг нижег поставка човека (Дарвин и др.). Једнима ова теорија изгледа величанственом, другима увредљивом за човека. Али, вели Patterson, није мање увредљиво признати да се човек развија из сперматозоона и ћелије од јајета, него ли веровтти да се преко еволуције развио из protozoa, Еволуција speciei и generis понзвља се и у развићу индивидуе (појединца), уопште се испољава тежња к вишему нивоу живота. На свои, дугой историјском путу човек je прошао много достигнутих висина па чак ни данас није завршио свој пут. С ове тачке гледишта први човек и прва жена на земљи морали су се у физичком, интелектуалном и моралном погледу разликовати од Адама и Еве библијске традиције. Првобитни човек може бита упоређен са новорођенчетом. Као што се у иьему уоч ißa поступай прелаз од рудиментарне форме сазнања и од рефлекторних кретања к разумном схватању и расуђивању, тако je и првобитни човек, С.IИЧНO другим животињама, могао бити епособан да умно схвата конкретне објекте, па je затйм стекао и способност за стварање и схватанье виших идеја. Његово првобитно морално стање није била праведност или доброчпнство, већ невиност или незнање добра и зла. Над човека имао je места тада, кад je почео да сазнаје разлику добра и зла и да своју вољу злоупотребљава у правцу зла; a овај пад, можда, није био неки засебни катастрофални акат, већ процес, што се више слаже са теоријом еволуционизма и у ствзри je схватљивије за сазнање, jep je иначе тешко објаснити, како би засебни грешни акат могао да сав човечји род уведе у стање опште покварености. Можда, библијска историја пада символише та] сукоб вишег човечјег знања и воље са нижим нагонима и побудама, заједничким човеку и животињи и безразличншм ни добрим, ни злим —, док их воља не упути на ову или ону страну. Пад je, дакле, персоналии акат, и одговсрност заш je персонална. Ако се и може признати наслеђе физичко и интелектуално (за што нема убедљивих доказа), онда je ипак морална

150

Богословље