Bogoslovlje

154

Богословље

Божјој. Будући да смо за Бога слободна и разумна бића, не можемо да се сложимо вели Patterson са теоријом вербалног или механичког задахнућа, као да су писци Старог и Новог Завета, пророци и апостоли само пасивно примали и предавали бижанско откровење. Али je тешко одредити, како je делено ишао овде утидај времена и средине, у којима су они жнвели. Дакле, не можемо да их сматрамо за непогрешиве; ипак их je божанско руководство осигуравало у тежњи за истином. Одговор човека на божанско дејство јесте вера или обраћање. Вера (no Dr. Swete) јесте морални акат воље. Истина,, разум може да испиту е и процени аргументе у корист ове или оне доктрине, али, примити или одбацити то je акат воље.. Обраћање, као религијско искуство, привукло je пажњу многих савремених психолога. Са своје стране Patterson примећује да иако je обраћање у више случајева поглавито интелектуални процес, ипак није лако у томе одвојиги интелектуални и морални елеменат. У већини се случајева обраћање изазива и изражава променом осећања: окорео грешник постаје покајним хришћанином, па чак и светим. У оваким се случајевима обраћање може да објаснп као редирекцнја или нова орнјентацнја воље: човечја воља одвраћа се од свог „ja“ и греха, па се обраћа светости и Богу (в. Августина Confessiones). Обична дејства човечанске душе, која чезне за сједињењем човечанске воље са божанском, јесу молитва и оцштегье (заједница). Суштина молитве je чежња ума и воље за Богом; њен аспект je слога човечанске воље са божанском. Несавршено знаше духовног света и божанског смера не мора да нас одвраћа од тежње за слагањем наше воље са божанском. Коначни циљ религијског живота јесте општење (заједница) с Богом.. База оваквог општења je реално и прогресивно сједињење у ми ели и вољи. Човечански начини општења зависе често пуга од спољних прилика, а божанско je изнад свију човечансхих ограниченна. Бог не само што приказује савршен идеал заједнице у свом властнтом божанском бићу, него h; j m je још дао средство да подржавамо општење с Њим у црквеним тајнамаИ у том сједињењу с Богом (по Job. XVII, 21) личност човека не пропада, но се уздиже до реализације свих виших снага човечанства. Пошто смо изложили садржај књиге Dr. Patterson-a, изнећемо неколико критичких примедаба о њој. Автор има јасну