Bogoslovlje

послужио биографијама Diogenes Laërcms-a (с. 240. после Хр.), познатим збиркама фрагмената од Mullach-a, Diels-a, v. Armin-a и др., као и са врло јасним изложењем „Philosophie den Griechen“ од Zeller-a. Осим тога писац се послужио и са новијим делима о античкој етици од Max Wundt-a, A. Dyroff-a и Ottmar Dittrich-a. Осим тога писац даље признаје, да овај његов рад нема цшь, да историским испитивањем даде нове резултате, по питањима из античке етике, него je само покушај, да допринесе решењу проблема о суштини моралности, управо да објтни са хришћанског гледишта покушаје решења овог проблема у античкој етици. У уводу писац даље вели, да je на горе истакнуто осковно питање моралне науке, найме: шта je суштина моралности или моралног добра? било много одговора, односно толико, колико je било моралних система. Ово питање опет стоји у тесној вези са питањима о највишем добру и последњем циљу човека. Сам пак писац наглашава и обећава, да ће ово питање објаснити историским испитивањем и излагањем теорија, које je философија класичне старине овим питањима иставила. Таково je детаљно испитивање и излагање античке етике и њено решавање ових проблема потребно и корисно, пошто je хришћанска етика многа ова схватања античке етике признала, прихватила и прерадила тако, да je то постало опште добро моралне науке. А с друге стране хришћанско схватате суштине моралности може се у правој светлости схватити тек онда, кад се успореди са античким моралним схватањем. При крају писац jam вели, да поставља себи као први задатак, да изложи појам моралности онако, како се та] п ЈЈам развио у грчкој философији. То чини не само зато, да би на тај начин изложио поједино учете старих етичара, него да то и таково учење просуђује и по мерилу или гледишту хришћанске етике, како би се на тај начин вредност хришћанске етике боље упознала, а истовремено и разлиновало стално од пролазног. Писац, расправљајући о гортем проблему (о норми моралности) и у вези са овим проблемой и о питатима: о највишем добру, о стварној разлици између добра и зла, о суштини моралности и врлине, као и о крајтем циљу; излаже о м< ралном учету следећих философа: Питагоре, Хераклита, Демокрита, Софиста, Сократа, Киника, Аристипа и Киринаика, Платона и Аристотела, Теофраста и Еудема, Стоика, Епикура, Скептика, Цице-

163

Оцене и прикази