Bogoslovlje

па затим и књижевник Јездра; или су их заробљеници из разних крајева са собом били понели. У пророчкој књизи Jeремијиној стоји да je он упутио заробљеним Јудејцима у Вавилону само своју посланицу 1 , ане и своју пророчку књигу. Тако исто пр. Барух, сатрудник пр. Јеремије, који je по смрти пророковој дошао из египатске земље у Вавилон (око 583. г.) и тада послао јерусалимском првосвештенику Јоакиму и свима Јерусалимљанима своју књигу, нигде не спомиње да je са собом донео свете кшиге у Вавилон па ни књигу пр. Јеремије —, него, шта више, шаље савет оставшима у Јудеји да се држе књиге Закона 2 , Све то води к томе: да овде пророк Данило говори о копији т. ј. о преписаним св, књигама до његовог времена, које су им или послали заостали Јудеји или, приликом одвођења у рспство, биле донесене од појединих светитеника или виђенијих- људи, па потом скупљене и једну збирку, коју, ето, пр. Данило спомиње под именем „књиге“. Друго мишљење, найме да су оригинали старозаветних књига биле спасене од стране пр. Јеремије приликом разрушена и спаљивања јерусалимскога храма, од православних писаца Увода заступа П. Јунгеров 3 . Али, то мишљење није поткреп.ъено ниједном јудејском традицијом старозаветних књига из тог времена падатъа у ропство или после ропства до закључења палестинскога канона 444. год. пре Христа. Додуше, у неканонској књизи, тако звана Друга Макавејска, II 1-3, вели се да je пророк Јеремија од ватре спасао ~τόν νόμον καί ετερα τοιαότα закон и друге такве (т. ]. ктьиге) и дао их да ерце своје не одврате од закона“. Даље, у стиховима 4-7, вели се да je пр. Јеремија узео скинију, ковчег завета и жртвеник и однео на брдо где je умро Мојсије и тамо оставио у кући άντρώδη, коју, његови сатрудници при кривењу, нису више могли наћи. Пр. Јеремија, чувши да његови пратиоци хоће баш да сазнају место где je наведене ствари оставио, корео их je говорећи: да то место треба да остане непознато све док Бог поново не скупи народ. Али, поред свег овог навода, ово сведочанство Друге књиге Макавејске не може се узети као сигуран доказ, пошто се о њој и њеној аутентичности и сам П

1 XXIX, 1-2.

2 IV, 1-17.

3 Общее нсториско-критическое введете въ священный и ветхозавЪтыя книги. Казань 1902 стр, 74-75.

189

Палестински канон Старог Завета