Bogoslovlje

и о блазје јеја всјакако пекушчисја буду. И јакоже ничим сумњајусја о окресности братских ваших желании, тако ко благому тјех поспјешенију множајше принесет личное присутствие в. в. при изборје новога Митрополита; а и достојно и праведно jeer да Буковинска церков крепкое участие во важном дјеље том воспримет.“ (Преписано са оригиналка концепта Рајачићева што се надави у патријаршкој библиотеци). Исти владика Хакман одговорио je Рајачићу на ово овим писмом од 6. октобра и. г. и то својеручно, које се такође налази y исгој библиотеци: Преосвашчењејши и високодостојњејши Г. Епископ. Тољко то что би мње кто к спасенију души моеја приобрјел, било би мње пријатњејше, бољше же ничто мње таковују радост учинити могло, јаковују мње всепочтеное, веема братское писание в. в. сотворило, зачто вам сердечное благодарение возсилају. Но как горко сердцу моему јест, слишати таковују вјесг о своем Пастиреначалнику. Не осуждају никого, изнахожду г јакоже рече Сенека, сам на себје то что на других не тају согрјешенија моја, пачеже признају, что сија многаја сут, обаче смјеливо сказати могу, јако ни в једином из сих себе бита чувствују, и которое по искушении дјавола и немошчи человјеческој допустил бих, никогда в њем в таковој степени, како ви мње о усопшем Арх. Станковићу пишете ваљалсја бих. Горе душје таковаго Первосвјашченика! Бог да помилует јего и простит душу јего, о которој спасении ja при каждом случајн молитисја хошчу, јакоже досеље уже и четиредесјатни парастос сам отправих и в всеј Епархии моеј совершити повељех. Бједност погреба и тако вкупје и соблазн болшаја бити не могла, врагиже сватија православнија церкви, не могли лучше когда, јакоже тогда торжество свое праздновати. Ja мњу что јешче ни један Архиепископ так худо погребен бист. Сијуже обшчују соблазн, како мњу, нитко тако хочено јако Пејчић, котори недостоин носити имја врача, него виноват јест, отвратити могл јакоже једин Епископ Георгиј (Хранислав), но чесо ради не исполнил он сију свјатију должност своему Архиепископу, и јакоже из писанија в. в. вижду, и благодјетељу своему, Бог вјест, мње јешче ни слова когда писал

198

Богословље