Bogoslovlje

13,2 XI. 4,8). Сагласно ca прописима закона (Број. 28,19 —22.) говори да се за време светковања празника бесквасних хлебова приносила сваки дан у храму свеспаљна празнична жртва од 2 бика, 1 јарца и 7 јагањада, а уз то 1 јарац као жртва чишћења (Ant. 11l 10,5), Другога дана massota да су се приносиле Божанству прS S вине од плодова жетве. Узимао се сноп јечма и класје се избирало, зрње се очистило од плеве и приносило жртвенику. Свештеник je узимао прегршт од тога и спаљивао на жртвенику; остатак je припадао свештенству. Пре тога није се смело ништа јести од нове жетве, али од тога момента жетва je била, дозвољена. Са зрњем се приносило и јагње на свеспаљну жртву (Ant. 111. 10,5). И ту се, дакле, сачувао обичај према законским одредбама, само je израз „mimmaharat haššabbat“ први даа иза суботе (Лев. 23,11) (LXX τη έπαύριον της πρώτης), растумачен потпуно у духу рабинске традиције, да се ту мисли друга дан празника бесквасних хлебова. Пасха се славила, осрбито у доцнија врамена, у два дела_ Један je део био општа слава код храма, клање и прскање крвљу пасхалног јагњета на велики жртвеник (II (IV) Цар. 23,21-23. 11. Дневн. 30,1 -27. 35,1 зек. 45,18 —25. Јубил. 49,9 —22.) 1 ), а други je део била домаћа слава у кући. Но иза разорења Јерусалима и храма, 70. године после Христа тај je обичај нагло прекинут. Жртве се нису могле приносиги и претила je опасност да се храмовни обичаји забораве a још већа je опасност била од јелинизма и римске културе. Због тога се указала потреба да се све то забележи и тако je настао такозвани талмудски трактат о пасхи „Pesachim“, око 150—200 год, после Хр. 2 ). Ту се говори о спремању куће за пасхалну вечеру, клању и једењу јагњета и у опште о празноввњу пасхалне вечери, при чему се казуистички расправљају и разни случајеви или неприлике које би могле настати за време славе. То je главни докуменат, покрај Флавија, који нам најбоље показује како се светковала пасха у време Христово, али који и јасно показује да су се ти оби-

’) И ако Флавије не помиње нзрично да се јагње клало код храма, ипак се то да закључити из његовог израза θυσία. Исп. Beer. Pesachim 52. 2 ) Herman Strack: Einleitung in den Talmud, 4 Auflage, Leipzid 1908,, 18.; Beer XU.

Богословље