Bogoslovlje
цима у славу Узири-а а на спасење људи, него су оне примењиване у велико при погребима умрлих. Jep умрли треба и да зна, како да се користи овом великом тајном, великом жртвом. Упуства пак о свему овоме даје му т. зв. „Књига мртвих“, која je постала у XV веку пре Христа, као и многи други куди камо старији надгробии записи. Оживљени, „васкрсли“ Узири није више цар живих већ мртвих, односно умрлих. Он je и праведни судија, коме сваки умрли иде на саслушање и суд у подземно царство. 3 ) „Велику подземну судску дворану, високу четвороугаону и дугачку (у царству умрлих), осветљава око бога Уцат-а, које лебди горе. Према улазним вратима, која су на ужој страни, види се у дубокој позадини величанствени сандук (саркофаг) богова и у њему моћна и мрка прилика бога Узири-а како седи на престолу с круном (т.зв. атеф-круном) наглави, телом обавијеним мумијском одећом, жезлом богова, кривом (пастирском) палицом и бичем у руци. С времена на време око престола протиче вода, а иза њега (Узири-а) примећују се Узит и Небтхат. Пред ньим на једном циновском лотосовом цвету стоје четири погребна духа. Дужином дворане, високо горе у празнини, облика фриза, налазе се 42 судије мртвих. Доле на средини целога простора стоји велика вага (теразије), на једној шољи срце умрлога, а на другој као тег символ Мат-е, богиње правде и истине. Ова je богиња и лично присутна, закићена нојевим перима која символишу присуство истине. Ту je такође и Тут, с главой ибиса (тице), окренут према Узири-у, држећи у рукама таблицу и писаљку у својству деловође (писара) богова. Више пута заступа га његов мајмун са псећом главом. Ни Хор (Узири-а син) није отсутан. У близини ваге види се једно животињско чудовиште: „Прождирач мртвих“, са крокодилском главом, задн>им трупом речног (нилског) коња и средгьим трупом лава.
3 ) Ово царство умрлих не претставља се увек само подземним и мрачним, него и небеским и светлим. У њему су и „блажене пољане“ (Јаалу), које осветљава небеско сунце бог Ра. Мешавина ових претстава о загробном царству су свакако дошле услед аналогија с природним појавама; Сунце умире на западу, нестаје га у сфери мрака пролазећи даље кроз подземни канал, да се опет роди на истоку. Запад je уопште правац, који води у таму, у подземни свет. Отуда су Египћани и називали умрле: „западњацима“, а гробнице по правилу полизали на западу од Нила, према пустињи символу пустоши, на непосредној граници између живе (нилске долине) и мртве природе (пустиње).
35
Месијанска идеја код културних народа пре Христа