Bogoslovlje

теријални Буда. Дијани-Буде су небеске Буде, чисто духовна, божанска бића.

Свакоме од ових небеских Буда Дијани-Буда одговара по један земаљски Буда. Земаљски Буде такофе имају заједничко име : Мануси-Буда, што значи: „Буда човечје врете“. Земаљски Буда Мануси-Буда управо и није нико други, него земаљска појава, земаљски изражај небеског Буде Дијани-Буде. Историјски Буда (Готама Буда) je земаљски Буда (Мануси-Буда) једнога небескога Буде (Дијани-Буде), који се зове: Амит а б а. Амитаба je праобраз Готаме Буде. Готама Буда je еманација или манифестација и изражај Амитабе. Амитаба je у правом смислу те речи: бог, те се тако Готама Буда јавља као видљива и непосредна појава бога на земљи. У току времена у даљем северном будизму 1 ) сотериологија наука о спаситељу и спасењу света се још више употпунила. Амитаба у Тибету, Омита-Фо у Кини, Амида-Бутси у Јапану су имена једнога и истога небескога Буде (Дијани-Буде) Готаме Дијани-Буде. Он je потпуно исавршено божанство; он je необично човекољубиви бог, те му и људи дугују одговарајућу љубав; он je врховни и апсолутни бог, из чије су светлости и суштине, по учењу новијих будиста, све појаве Буда на земљи. Вера у Буду (Готаму Буду) као божанство и љубав према њему су нешто ново у будизму, о чему првобитни будизам ништа није знао. Но ова вера у бога Буду рано се јавила, само су се спољни изражаји односа човекових према њему поступно модификовали. Небески Буда (Дијани-Буда), Амитаба-Дијани-Буда, т. ј. Готама Дијани-Буда, je врло високо на небу, и сувише je далек од људи ; земаљски Буда, Готама-Мануси-Буда, je по својој земаљској смрти опет једно са својим двојником АмитабаДијани-Будом и такође je невидљив за чулно око једнога будисте у Тибету, Монголији и др. будистичким земљама (чија je култура духа била примитивног стадијума) те и молитвама његовим недовољно приступачан. Ови некултурни народи, одани

‘) У северној Индији будизам je реакцијом браманске религије y IV веку после Христа сузбијен, а у IX веку (услед једног новог и снажног полета дгиндуизма) потпуно угушен. Но он je одатле (из северне Индије) већ био пресађен и ухватио дубоког корена у Тибету (II век после Христа) и Кини (још крајем I века после Христа), а одатле преко Kopeje (IV век после Христа) доспео у Јапан (VI век после Христа).

125

Месијанска идеја код културних народа пре Христа