Bogoslovlje

вањем руског с в’а т, тако и за свет св ј е т рус. с в’ е т ск-ктхИначе je рускосл. £ које je одговарало по пореклу и српском е и остало као такво. Књишки изговор би био онај који се не оснива на општим законима српске фонетске системе, али je данас физиолошки могућ. а) 1 (вокално л): јавлшијасја пзклышаса, вопл еопль. О лжушче лж^ци. б) η претпразнство, агнца (и аганца као у тачци О 5), о г н огнь. в) m jе с м Iсл\ь, сем тога чује се и изговор мзда као О двосложна реч. Вук Караџић није могао да разуме чување 1 у српскоО словенскоме („мени je за чудо како се у овоме посрбљавању [славенскога језикај и мјесто пльть, дльгь сльньце није казало пут, дуг, сунце, као што су Руси према своме језику узели плоть долгъ сольце“. Грам. и пол. списи Ш 2 с. 396) И ако Вуков случај вокалнога л није по своме пореклу исти као што je у примерима вопл, воскреслјеси и др. ипак ту има нечега заједничког: вокално л ни данас ни раније није претстављало неко насиље на српској гласовној системи, није био физиолошки немогућ тим пре што je увек имао и свој парњак вокално р. Такво л чувало ce y Србуљама по традицији, јер се л> у извршило много доцније после поО станка и нормализације српске редакције старословенског језика. Иначе и данас, и у разговорном језику, нису необичне \ / речи као Влтава, дирижабл. г) в-(не пред л, р); внуши кнбшн, вметаем, в с j а али и с в j а (т. 5). 8. етимолошки изговор: моље н и j е μολεηϊε и остали случајеви које наводи г. Петковић у споменутој својој расправи 1 9. немогући изговор као государј царј који захтева г. Петковић (1. с. стр, 70).

1 То би били и ови облици: Д\ЕМШН: мењши (ср. срп. ман>и) û'CTdкльшл: остављша.

244

Богословље