Bogoslovlje

Још je пронидљиви Иларијон Руварац предочио тешкоће при изучавању патријарха Пајсија, када je рекао, да je из записа тешко саставити биографију Пајсијеву и дати преглед његовога рада. 1 Још je теже приказати његов рад у свој целини и обилшости његовој. Исак се може, негде директно, а негде индиректно, створити, иако непотпун, извесан преглед његова рада и делатности. Ова наша расправа покушај je, да се да преглед Пајсијева живота и деле његове активности, колико je то могуће по изворима којих има о Пајсију.

I О Пајсијевом пореклу немзмо много података. Један његов савременик, митрополит Михаиле, забележио je, да му се отац звао Димитрије и да je био свештеник. 2 Ни година његова рођења није позната. Она се, бар донекле, може одредити на основу записа о години његове смрти. По сведочанству једнога записа, 3 које je, скоро од свих, примљено као тачно, он je умро 2 октобра 1647. Живот пара Уроша писао je као столетни старац, а то je по општем мишљењу било 1642 године. Према томе, ако je ова белешка тачна, Пајсије се je ридио око 1542 године. Родио се je у јањеву („рожденшемъ из Лан%ва“), као што се вели у Општем Листу 4 и у још једном запису, који га због овога и назива Јањевцом. 5 Мишљење да je Пајсије био родом из Задра није тачно. 6, О његовој раној младости и о каснијем, првом, школовању не знамо такође скоро ништа. Претпостављамо, да je, као свештенички син, прво, основно, образована могао добити код свога оца у јањеву у коме je у XVI веку, поред католика било и православних. Православии су имали и две своје посвећене светим Арханђелима Михаилу и Гаврилу и Св. Бо-

Литература: 1 Ил. Руварац, О пећским патријарсима од Макарија до Арсенија 111 (или од 1557—1690), „Истина" (г. 1888.,) стр. 307.

2 Сравни Љ. Стојановић, Записи и Натписи, I. стр. 330, бр. 1276,

3 Ibid IV, бр. 6833.

4 Гл. Срп. Уч. Др. књ. XXXV, стр. 74.

5 С. Д. Магазин, 1866 стр. 187, ср. Љ. СтојановнН, Записи, 1. стр. 286, бр. 1030.

6 Летописи Српскн за годину 1833, ч. 1; Дечански Споменицн, стр-83, ср. Петар С. Протић, Житија српских светаца као извор историјски, Београд, с. 166.

124

Богословље