Bogoslovlje

вели се у запису. Најпре му je нетто било донесено, ваљда нека књига, јер се у пометку записа вели : „По некоих же времен принесена быст мнЪ смТренномоу ..али не каже шта му je донесено. Затим je тамо отишао сам. Тамо je добио обавештење од игумана Лаврентија, јеромонаха Јевтимија, Нестора, Аћима и све браће. Ствар се je, изгледа, тицала једне књиге, као што се да закључити из записа. Ту je кньигу сам Пајсије потписао „својом руком“ 1 новембра 1619, а записао je овај запис („а когда cie подписах") 11 октобра 1623 год. за време игумана Мартирија када je владала велика глад: понеже крТпка гладь бы с въ те дни. Овде треба приметити две ствари: прво, Пајсије je, судећи по запису, два пута долазио у манастир Убожац, јер се он интересовао много за њ. 1 Књига о којој се говори у овоме запису јесте минеј, који je био приложен манастиру Витовници. 2 Није тачно тврђење у Енциклопедији, да je 1620 био игуман манастира Убошца поменути Мартирије; то се јасно види из цитираног записа. Он je био игуман 1623 године и за време његово обновлена je црква и била готова до свода. 1623 године дао je Пајсије манастиру Убошцу минеј за март. Наредио je да се тамо однесе пећски Родослов, који je припадао Убошцу, па je касније однесен у ћелије Дубокоречке. 3 Друго, место где се налазио манастир Убожац није још тачно одређено. Мисли се, да се налази „негде у области Новога Брда и Гиљана“. 4 Пајсије je забележио, да се налази „вь Тополници,“ а по Речнику Места наше краљевине постоје на територији Старе и Јужне Србије две Тополнице; једна у срезу Поречком близу Јужнога Брода, а друга у срезу Радовишком, близу Радовишта. 6 Изгледа, да Пајсије није мислио ни на једну од ових. Први спомен о Тополници имамо из 1548 године, „када je неки протопоп Лука оковао једно Јеванђеље и приложио га овом манастиру, који се спомиње, као Ваведење

1 Ст. Стојановић, Енциклопедија, књ. IV с. 942—943.

з ibid.

3 Љ. Стојановић, I. с 357, бр. 1420.

1 С. Станојевић, Енциклопедија, књ. IV, с. 942—-943.

5 Cp. P. M. краљевине C. X. C., II део; Регистар свију места, Београд, с. 418.

131

Пајсије, архиепископ пећски и патријарх српски