Bogoslovlje

вољи и искушењима пристао на унију. 1 „Народ ни онако није -знао за његове Скокове, и за његове изјаве по Загребу и по Риму. Народ je знао, да га je завладичио српски патријарх, па je то народу било доста, да верује у његово православље, кад ■се и онако није ништа мијењало, ни у вери ни у обредими“. 2 И Р. Грујић мисли, да су неки марчански епископи салю ф орΛΐ ално признавали папу за црквеног поглавицу, али су сви придали посвећење од пећских патријараха и „стално одржавали најтешније везе са њима и нису ништа мешали ни у веровању ни у православним обичајилш“. 3 Трећег марчанског владику -Максима хиротонисао je у Пећи сам Пајсије, и ако му je приликом именовања 8 маја 1630 цар Фердинанд II наложио да иде у Рим и да затражи од папе Урбана VIII посвету за епископа. 4 Тек за време П. Зорића прекинута je веза узмеђу Пећи и марчанске епископ^је. Да се оправдано може сумньати у Вретајино униоистичко убеђење види се и по тужби, коју je загребачки католички бискуп Ергели поднео комисији, која се састала да решава о српском питању и радила од јула до септембра 1635 године. .Бискуп je поднео тужбу против српског марчанског епископа л његових калуђера и свештеника, који крсте католичку децу и венчавају католичке младенце по православном обреду. Оптужују их још, да прилшравају католике, који живе међу Србима, да се служе старим календаром. „И у овоме питаььу изађе комисија бискупу на сусрет и закључи, да замоли цара, нека српском епископу строго забрани овакве ексцесе. 5 Мислимо, да оваквих тужби неби могло бити, да су марчански опископи били предани унији. И Ивић мисли, да je католичка Аустрија нерадо гледала у својим земљама на православие свештенике, али су их из политичких обзира, да неби огорчили досељенике, морали трпети. И Грбић наводи неколико примера из којих се види, да су Аустрии интереси католицизма били увек пред очима. Године

1 М. Грбић, цит, дело, с. 199; 2 ibid, с. 202; 3 Ст. Станојевић, Енциклопедија, књ. И. с. 698; 1 Код М. Грбића, цит. дело, с. 205 и Др, А. Ивића, Марчанска епи-

‘Скопија, с. 160; 5 Др. А. Ивић, Миграције Срба у Славонију, с. 66;

253

Пајсије, архиепископ пећски и патријарх српски

Богословље 17