Bogoslovlje

могла посветити једна нарочита расправа. За историју епиклезе "важно je решит питање о њој у времену пре 111-IV века, о првобитним облицима те молитве и о пореклу њеном. А то значи да треба трзжити сведочанства ранијих отаца и учительа цркве и покушати наћи трагове те молитве у II веку, непосредно у послеапостолском времену. У првоме реду истину се овде имена Јустина Филозофа и Иринеја Лионског. Треба унапред рећи да се не може ништа ново измислити или пронаћи поред онога што je историјска наука већ рекла. Ништа се не може додати ономе што су нам дала последња археолошка открића у овој области („Веронски фрагменат“, „Тестамент Господа Исуса Христа“, „Папирус ДејрБализех“) и многобројни списи канонско дисциплинске садржине, познати под општим именом црквених уредаба (Church orders, Kirchenordnungen) и различитих рецензија Дидахи и Дидаскалије. Сведочанства њихова говоре сама за себе. Ништа се, такође, не може додати ненадмашној, безпрекорно критичкој обради тих извора од стране Функа, Харнака, Ахелиса, Брајтмана и П. Древса. Али и ако су ова њихова испитиваньа изванредно савесна и скрупулозно критична, она, ипак, остају до крајности уска. Тежња за беспристрасном, објективном научном истином често смета стварању шире историјске концепције, смета да се иза текстуалне критике види сама истина. Често се тај текстуални критицизам доводи до формализма своје врсте, претвара се у неку идололатрију критицизма. Али и поред света свога научног објективизма западна наука није слободна ни од конфесионалних схватања. Она и на апостолску литургију и на епиклезу, као и на читав низ других питања прахришћанске старине, гледа својим очима, било тридентинско-схоластичким, било протестантским, али у једнакој мери погледом уским и кратковидим. Питанье које нас овде интересује, resp. епиклеза у II 111 в., не може се при испитивању вештачки издвојити из општег историјског контекста и проучавати без везе са целокупном проблематиком тадашњег хришћанства. Овим хоћемо да кажемо да проучавање порекла и развијања епиклезе није само екскурс у историју хришћанског евхаристичког богослужења; да ово питање није само литургичке садржине. Постојање те молитве у евхаристичком канону није само ствар юбреда, него оно има и свој дубљи основ. Било je и има у хриш-

321

Епиклеза

Богословље