Bogoslovlje

чини то са истом намером као и Ватерих:... „(Justin) versteht unter dem Heiligen Geiste „den Logos“.,. 1 . Али из Јустинових: речи то се не да извести. Заиста (гл. 33,6) говорећи о ваплоћењуСина Божијег он вели: „Под именем Духа и Силе (Лк. I, 36) од Бога не треба ништа друго разумети до Слово, Koje je и прворођено у Бога“... Као што видимо не зове се овде Дух: прворођеним, већ Логос, како то и следује из грчког текста τό πνεύμα ούν καί τήν δύνσμιν την παρά τού θεού ούδέν άλλα νοησαι -δέμις ή τον λόγον ος καί πρωτότοκος τω θεω έότι... придев мушког рода πρωτότοκος односи се на λόγον (муш. ρ.) а не на πνεύμα (сред, рода.) Сем тога, подразумевајући под πνεύμα Слово, не мисли Јустин овде о Духу као Ипостаси Св. Троице, него о духовној природи Слова као Бога, јер и Бог je Дух. Јустин говори овде дакле о духовној супстанцији, а не о Трећем Лицу св. Тројице. Само два пута користи се Јустин изразом „дух“ πνεύμα без икаквих ближих ознака, и то овде (гл. 33, 6) у значењу духовне супстанције Слова и; још у гл. 60, 7, где он противоставља Дух — Слову: ... „јер он даје друго место Слову Божјем... a треће место Духу“. Иначе то се види из целокупног контекста списа Јустинових. Така например : 1) Јустин јасно учи о Св. Троици, разликујући Ипостаси Њене по имену: (гл. 13, 3.)... »ми знамо да je Он (т. j. Исус Христос) Син самог Истинитог Бога и стављамо Га на друго место, а Духа пророчког на треће.“ (упореди са гл. бб, 3; 60, 7 или 61, 3, где говори о крштењу у име „Бога Оца и Владике свега, и Спаситеља нашег Исуса Христа, и Духа Светог“). И још разликује изрично ипостасног Духа Божјег од Слова (гл. 32, 8.) 2) Јустин изрично назива Слово првородним (Сином) Божјим Ö έότι πρώτον νέννημα τού Θεού (гл. 21, I: упореди са 22, 2.). 3) Најзад Јустин толико одлучно и на више места назива Трећу Ипостас Свете Троице Духом да се не може сумњати у јасност његове тринитарне терминологије. Он Га на-

1 Rauschen-Altancr, Patrologie. S. 77; упореди КатанскШ, op. с. 81, прим.

328

Богословље