Bogoslovlje

ништа не кажу о епиклези из тога join не излази да у II веку није било те молитве и да су литургије које се у тим делима спомињу, освећивале дарове помоћу латинске консекраторне формуле, т. ј. само и ј едино Спаситељевим речима: „примите, једите... пијте од me сви...“ и да су свети Игњатије Богоносац и Јустин Филозоф видели у свештенику тридентинског minister sacramenti, као „заменика Христовог“. Не спомиње се та молитва прво, дакле, стога што je било важнијих догматских питања и у области учета о тајнама уопште и о самој евхаристии. Али видели смо да у погледу садржине тог учета ништа се није променило. Евхаристија по самој садржини и значењу своме исто je и за св. Јустина Филозофа и за св. Кирила Јерусалимског и за Златоуста и за сва остала времена. Не говори се о епиклези јасно и подробно до средине IV в. join и из разлога што то није допуштала позната disciplina arcana. Све док je Црква била готена од римских царева, све док je постојала по хришћанско друштво опасност од незнабожаца и јудаиста, док je трајао институт катихумена са теговом строгом канонском дисциплином хришћани нерадо откриваху профаном свету тајне свог учета. Утицај „disciplinae arcanae“ може се лако запазити у делима многих ранијих хришћанских учитеља. Ван сумте je да je томе утицају био подложен не само Јустин Филозоф 1 него чак и св. Кирило Јерусалимски. Првих његових 18 катихеза обраћених ка катихуменима садрже градиво општијег характера и лакше за разумевате по садржини од оних последтих пет „тајноводних“, мистагогичних. Тек у овим последтим открива се оно што „disciplina arcana“ није допуштала открити катихуменима. Говорећи например о Св. Духу (XVI и XVII катих.) он расправља пневматолошка питања само у општим цртама док о дејству Светог Духа у тајнама и нарочито о епиклези, т. ј. она есотерична питата, која се могу објаснити већ просвећенима, крштеним хришћанима он расправља тек у последтим „тајним“ поукама. Тако ион сам каже (Cathech. XVI, 2б - ): ...„и на Тебе ће када се крстиш сићи благодат; али на који начин ja не кажем, јер још није време.“ 2

1 Schwane. Dogmengeschichte., 1, 445; Scheeben. Histoire des dogmes I, 649; Merk. op. с. 89.

2 М. Р. g. t. XXXIII, col. 956.

342

Богословље