Bogoslovlje

Факт да, обративши се хришћанству, Јустин није прилшо никакав јерархички чин могао би, можда, донекле и да објасни резервисаност његову у причању о хришћанским евхаристичким скуповима и њиховом тајанственом догматском учењу. Пошто, дакле, није био câM свештено лице он je могао тобож и да не зна за епиклезу. Али и осим њега има већи број хришћанских епископа и презвитера, ко] и ту молитву не спомињу јасно и изрично и ако су за њу знали врло добро. Чим би се то могло објаснити? Може се наћи још једно објашњење томе што сви писци II —IV века које смо споменули, и ако знају за неку молитву •епиклезе (или еклезе) св. Духа, скоро ништа не говоре о садржини тог призивања. Објаснити се то може свакако харизматичким карактером целокупног богослуженьа и непосредним надахнућем евхаристичке молитве. Сам Јустин објашњава то говорећи да епископ изговара евхаристичке молитве колико му je могуће 66η δύνσμις αύτώ. По себи се разуме да се не дају фиксирати и забележити оне харизматичке молитве, чије су се речи и изрази рафали у срцу пророка теурга у патосу молитвеног стваралаштва. Слободни дах Утешитеља Духа, неосетљив чулима и рационалистички несхватљив, у стихијном молитвеним заносу ових првих хришћана упаљује у душама њиховим огњене речи молитве одјек и одсјај небеске, божанске стварности. И сутрадан исти небески Огањ у новом молитвеном трепету обнавља исто сионско чудо. И слободни дух у теургичкој екстази говори поново и у новим символима и речима, у неким новим одсјајима небеске нестворене лепоте .моли се, узноси се, прнзива Божански Огањ да падне и да се дотакне предложених вештаствених дарова на овој трпези. У новим символима говори о непроменљивим истинама, новим речима зове увек истог Духа-Осветитеља, Голуба-Параклита. Нису се ови символи могли запленити у слаби и несавршени језик људски. Много што шта можда и од најглавнијег у тим молитвама шапутало се у неисказаним речима άρρητα βήματα {II Кор., XII, 4.). Ове молитве увек са истим смислом, циљем и расположением нису имале у прво време исту, текстуално једнаку садржину. Форма њихова, дужина, спољашност, као и хармоничност и музикалност (на што се толико пазило доцније а пази се и сада) су биле ствари другог реда, сасвим незнатне и небитне. Ако je и било писаних молитава, њи-

343

Епиклеза