Bogoslovlje

Фирмилијан, Ориген) али само као молитве о силаску Св. Духа на верне и 3) најзад, тек од половине IV века, ове епиклезе добијају смисао и значење молитава о освећењу дарова. Све до тога освећење би се вршило речима Христовим као у данашњој латинској миси. Већина латинских литургичара оснивају ово своје мишљење о постепен ј еволуцији молитве призивања Св. Духа на томе, што поменути оци II —111 века, говорећи о призивању, не кажу да се оно врши ради претворења дарова, као што то налазимо код св. Кирила Јерусалимског. Такво се мишљење поткрепљује још и примерима т. зв. непотпуних призивања („implicit invocation“) у неким споменицима старијег доба, и то у египатским и етиопским црквеним уредбама (Kirchenordnungen) у којима се садржи молитва о силазку Св. Дуза „на приношење Цркве да би се сјединили укупно они ко]и се од њега причешКују“. 1 Али ваља имати у виду пре свега, да се Дух Свети призива на приношење Цркве, т. ј. на хлеб и вино. Какав je циљ тога призивања ако није освећење? Молитва о освећењу верних стоји у њој ипак на другом месту. Сем тога познате су још и друге рецензије ове молитве у саисима сродним са овим црквеним уредбама и блиским по времену, који сви садрже класичне и потпуне епиклезе („explicit invocation") ради освећења и претварања евхаристичких дарова 2 . Призивање Светог Духа ради освећења Дарова садржи и т. зв. папирус „Дејр-Бализех". Шта би, управо, значило када би било оправдано латинско гледиште? То не би значило само развијање текста неке споредне молитве која нема битног догматског значења. То би, у исто време, значило знатну промену у вероучењу Цркве, т. ј. да у старохришћанској Цркви није било сазнања о Светом Духу као Осветитељу, него да се ово сазнање појавило после и то не зна се када, као ни то, шта je билоузрок оваквој промени. Другим речима то значи да je у оно време већ постојало латинско учење о свештенику као „minister sacramenti“, т. j. заменику Христовом, који у моменту тајнодејства када изговара рече „Нос est euim

1 Horner. The Statues of apostles, 140; Funk, П, 100; Sehe rmann Die allgemeine Kirchenordungen đes П. Jahrhuderts. Paderborn 1914. s. 45.

ä CAVIII Funk 1, 508—510; Саидски канони LEW, 462; етиопски статут Macleau. The ancient Church Orders, p. 43.

347

Епиклеза