Bogoslovlje

άνάβασίν και on με-θ’ ημών έισι φύλακες ήμιν καί διαλλσκτσί πρός Θεόν δντες“, τ. j. и неопходно je приносити y част небеских сила, jep су и оне тајни спасења служиле, те су нама помагале, те смо једна црква, те оне јако хоће да завире у тајне цркве, пратећи и само њихово извршење, те су наши чувари и заступници пред Богом“ (види; Migne. Patrologiae S. gr. t. CLV. col. 280.). И заиста при наличју частице у част светих анђела на дискосу за време литургије била би пуно и конкретно символизирана црква, баш као истинито тело Христово. Неку паралелу тек што од нас подвученом месту претставља у истом тому пишчевог рада, cap. VIII. art. V. под насловом: „De Euchelaeo mortuorum“ (р. р. 489,—490.), где аутор прича о збиља „mirandu ritu“ елеосвећења за мртве, који ce спомиње у неким рукописинм евхологијима XV. и XVI в. в. Али истина захтева, да поред позитивних страна прегледаног од нас пишчевог рада прикажемо и неке озбиљне његове негативне особине. И пре свега морамо казатито, да није добро промишљен и одређен câM план толико опсежног рада, који je на себе предузео писац. О томе донекле сведочи чак и ред којим код њега иде постелено остварење овога плана. До сада није још н.пр. објављен други том док су се већ појавили у штампи трећи и четврти томови. Ово стоји у пуној противности са тим, шта câM писац говори у своме уводу у I, том (р. р. 13. —14.)- Али чак и у промењеном реду изласка пишчевог рада примећује се јасна недоследност и слаба логичност. Н. пр. садржину садашњег IV-r тома сачињавају два трактата: есхатоношки и еклизиастиколошки. И суштина предмета и стална научна традиција захтевају, да наука о цркви претходи есхаталошкој науци, а не обратно, како видимо код аутора. Разуме се по себи такође, да би најприродније било трактат о цркви уврстити у Ш-ћи том, где се говори о светим тајнама, које сачињавају органе, преко којих се предаје благодат Божија, чија je чуварица света Христова црква. Несумњиво je такође, да садашња садржина огромног пишчевог рада не одговара његовом наслову. Овај последњи јасно и одлучно говори о чисто стручком характеру рада, найме: догматичном. Међутим у ствари писац говори у своме раду о нечем сасвим другом. Он не само сувише полемички проучава догматска богословска питања, већ често пута расправља у својим

368

Богословље