Bogoslovlje

појам о римо-католичкој конфесији на оснооу таквих анормалних појава и евентуалних догађаја, који су имали места у њеној историји, као што су н. пр. т. зв. мрачни Х-ти век у историји папства, или т. зв. авињонско заробљење римских епископа, или т. зв, авињонска схизма, или деловање римскога епископа Александра 111. Борџије и т. сл. Међу тим треба само прочитати горе од нас споменуте параграфе о српском патријархату (види стр. 230 и 637. —639 IV-r тома), да бисмо се могли уверити о томе, колико je погрешай пут, који je за себе изабрао писац. У првом од њих он није нашао шта друго да каже о новоствореној, ила тачније рећи уједињеној после светскога рата српској поавославној патријаршији, до само ове речи: „Novae Ecclesiae ita constitutae nova data sunt statuta a caesaropapismi labe haud immunia“. А у другом од нас цитованом параграфу он ново устројство српске православие патријаршије карактерише као „statum purum caesaropapismum“, наводећи за доказ ове своје карактеристике три следеће чињенице, и то ; 1. потврду новоизабраног патријарха од владара; 2. право издавања декрета „od forum externum postguam a ministrorum consilio approbatum fuerit, proponente cultum ministro“, и 3. установа нарочите дужности квнцелара патријаршије. Из наведених од нас примера читаоци сами лако могу видети, колико су анахронистични и понекад чак сасвим нетачни подади, којима се служи писац у другој половини четвртога тома свога рада (често се цитира између осталога Echos d’ Orient t, XXL 1922.). Овде треба jour приметити и то, да писац и на другим местима свога рада приказује врло слабо и понекад сасвим нетачно познавање унутрашњих прилика српске православие цркве. Тако н. пр. на стр. 637. првог тома његовог рада стоји следећа реченица: „ab anno 1005. constituto est facultas theologica apud universitatem Beligradensem, quae hactenus parum floruit“... Разуме ce по себи да није много могао цветати београдски пранославни богословски факултет, који није сасвим постојао пре 1921. године. Исто то, па jour у већој, мери треба казати и о питчеволг приказивању савременог стања осталих источник аутокефалних цркава, н. пр. грчких (т. IV. стр. 228.), грчко арапских како се изражава писац (ibid. стр. 229.), румунске и бугарске (ibid, стр. 228—229). Али су особито противречиви, неодређени и тамни појмови и речи аутора о садашњелг стању пра-

370

Богословље