Bogoslovlje

вога решења и одлуке донесене у пустињи” (3.73), већ је план рада и избор сретстава за рад, одлука и решење о томе било донесено у бићу Божјем већ од вечности, а циљ одласка Христовог у пустињу је други а не овај који г. Максимовић мисли и износи (види о томе текст у Јеванђељу и тумачење тог места нпр. код г. Др. Дим. Стефановића, Јеванђеље no Матеју, II издање, Београд 1924, стр. 23 под 5 и др,). По г. Максимовићу васкрсење Христово из телесне смрти није и не може се третирати као неки спољашњи догађај који се десио у одређено времс и на одређеном месту. ~Оно се десило по законима живота по којима живот побеђује смрт и, као невидљиво, оно може бити само предмет вере а не чулнога опажања и као предмет вере оно је песумњиво, јер је „вера доказ невидљивих ствари“ (Јевр. 11, 1). Вера апостола и ученика Христових у његово васкрсење из телесне смрти, у претварање његова земаљскога тела у небеско тело, у одлазак (вазнесење) његов Богу Оцу и пребивање његово Духом и васкрслим, прославл>еним, небеским телом, у заједници са Богом Оцем у царству небескоме, у реално егзистирање његово на небесима, у трансценденталну земаљскоме свегу и животу егзистенцију Христову вера у све то има свој корен у вери њиховој Он (Христос) је рекао да ће васкрснути Он је васкрснуо. Он „који је „истина и живот” није могао остати у смрти. Стога реалност васкрсења Христова, реалност његова трансцендентнога пребивања, живота у заједници са Богом Оцем у вечности за веру апостола и ученика јесте апсолутно несумњива“ (стр. 418-419). Описивање васкрсења Христова не само што се не слаже са чињеницама изложеним у јеванђељима него је и извртање тих чињеница да би се оне прилагодиле теоријама и претпоставкама писца „Венца живота”, до којих је О-н можда дошао угледајући се на свог професора Тарејева, који је слично схватао и изложио своје мишљење о васкрсењу Христовом у своме делу „Ochobbi Христшнства" (Серпевл. Посадгв. 1908. Томђ I, стр. 340 —358). Васкрсење Христово није било само предмет вере апостола а не чулног опажања, као што г. Максимовић каже, него, напротив, апостоли нису веровали у васкрсење док нису чулно опазили, видели васкрслога Христа (Марко 16, 11. 13—14). Христос чак прекорева апостоле за њихово „неверје и тврђу срца” што не само они не вероваху

105

Оцене и прикази