Bogoslovlje

Обзиром на овакав садржа], богатство резултата, постав.ъених и обрађених проблема, разум.ъиво je што je ово дело изазвало велико интересовање не само међу научницима Америке него и ван ње. Познати пнсац, професор историје источ. народа на Јала Универз и претседник Друштва за америчку историју, К. S. Latourette, за ову књнгу каже: „Ово дело he се показати као неопходно за све читаоце и интелектуалце који се интересују за америчку историју у целини и оно he сигурно утицати да he нагло порасти број студената за историју хришћанске цркве у Америцн. А сви они који студирају америчку нсторију дугују много писцу овога дела“. И заиста овај рад јесте један значајан прилог за дискусију о неких! најважнијим проблемима данашњице у целом свету, a који спадају у однос цркве са државом. Dr. Бл. Г

НЕШТО О ЛИБЕРАЛКАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИ

Да бн се наши читаоци бар донекле инфирмисалй о појави тзв. Либералкатоличке цркве саопштиНемо нм шта о томе кажу њени претставници у “Die ЮгсЬе'своме органу за дијецезе Немачке и Аустрије, Овај лист излази у Грацу од почетна 1954 године, свака два месеца. Власник и издавая листа je Друштво за потпомагање Либералкатоличке цркве у Штајерској, а одговорни уредник бискуп др Норберт Лауперт. Подаци које ћемо изнети узети су из бр. 6 —■ последаег из 1954 и бр. 1 за јануар -фебруар 1955 године На питање: Шта je Либералкатоличка црква, они сами одговарају да je то самостална, потпуна, независна црква, која старе хришћанске облике Богопоштовања кроз св. тајне повезује са потпуноы слободом мишљења. Назвали су je „католичка“ (тј. „свеобухватна“) и „либерална“ (тј. „слободна и трпељива“), jep je њено мишљење да у религиозннм стварима слобода и трпе.ъивост морају владатн. По томе мишљењу Бог je тако велики, да нема човека који га може потпуно обухватити. Нема цркве која може тврднти да je само њено учење о Богу тачно, У учењу свих религија. па и нехришћанских, божанска истина je откривана. Либералкатоличка црква je постала 1916 године, као огранак Старокатоличке цркве. Њу воде епископи чнје посвећење потиче из Старокатоличке цркве,. те je отуда, по њиховом мишљењу, у поседу апостолског наслеђивања (прејемства). -ГЬен највиши орган je синод, чији претседник бискуп резидира у Лондону. У Немачкој и Аустрији, које чине једну дијецезу, имали су крајем 1954 године једног бнскупа, са седнштем у. Грацу. Поред тога, имали су у Аустрији од клира 9 свештеника, 2 ђакона и 4 субђакона, а од верника 172 члана. Подаци о њиховом стању у нашој зем.ъи су врло оскудни. Ово можда стога, што код нас још немају виднијег успеха. Једино je познато то, да je 12 августа 1954 године њихов бискуп за Југославију, Милан Рајхинг (Reiching), славно 25-годишњицу свештеничке службе, која му je почела'у Хуизену (Холандија), где га je рукоположио бискуп J. И. Веџвуд (Wedgwood). Он je лети 1954, како се наводи у поменутом листу, био предузео вишенеде.ъни визитациони пут „кроз своју пространу дијецезу“. За пријем у Либералкатоличку цркву се не захтева исповедање једног одређеног веровања. Онај који тражи пријем мора дати само два обећања, која гласе: а) Дежићу свим бићем да живим у духу љубави и мушки hy се боритн против греха и себичности“. б) „Тежићу да силу Божју, која je у меня, показујем у својим мислима речима и делима“. Пре пријема у чланство попуњава се формулар са нзвесним питањима. Потом надлежни пчрох, или са његовим присганком лруги свештеник врши обред помоћу кога се прима у њихово чланство. Најпре свештеник изговори речи: „У име Оца, Сина, и Св, Духа, амин,“а кандидат изјави да жели да буде прнм.ъен у заједницу Либералкатоличке цркве. Затим свештеник поставлю два питања, којпма се захтева да кандидат потврди своја напред наведена обећења, а онда кандидат клекне, а свештеник му чита молитву, на кра j у које меће руку на новог члана, диже га и, показујући му крст, каже: „Благослов свемогуНег Бога Оца, Сина и Светог Духа да почива на теби, да му верно может служити свих дана свога живота. Амин.“