Bogoslovlje

37

поведници, снгурно не бн био потпуно разумљив. Али Христос није тако радио. У његовим се проповедима класје жути, смоквино дрво зелени, љиљан цвета, свод небески се црвени, пламен блиста, све живи, чак и мртва природа. Употреба примера, цртица, пряча и парабола није ништа друго до служење некадашњем „biblia pauperum“. Тим лакше се испуњавају захтеви модерне религиске психологије и педагогике, према којима ce религнске истине не смеју излагати на интелектуалистички начин, него се треба постарати да се на душу накалеме помоћу маште н осећајности. Само he тако проповед постати извор живота за душе. А чињеница да je проповед извор живота за душу, знак je успеха проповедања. Да би се пак потпуније успело потребно je испунити још један услов. Потребно je служнти се више психологијом. Овај захтев се формулише у два правда: а) На студијама теологије прво место наравно треба да припада логици, умовању и доказивању. Будући свештеници морају доказивати по правилима строге логике, са свима знацима и аргументима, тако да се види да све наше догме, све наше моралне обавезе почивају на чврстим темељима и да су то истине у које се не може сумњати. Али и поред тога постоји опасност да свештеник настави да се и на проповедаоници служи уџбеницима теологије и да његови слушаоци буди преплављени таласом аргумената и силогизама. Успех проповеди није осигуран само чињеницом што би се блиставом јасноћом доказала истина ньеног предмета. Проповедање ће наићи на успех ако ојача вољу, ако помаже побожним одлукама. А да обрати, да делује на вољу, да потстакне на побожне одлуке, потребна je, уз логику, добра доза психологије која се не задовољава само тиме да инсистира на истини обрађиваног сижеа, него се труди да истовремено делује на осећање и вољу. Стога се и истину оне стране сижеа, напр. лепота, узвишеност, снага, утеха, мир, које сусрећемо у догми о којој je реч или хармонија хришћанског морала Са природношћу, људским разумом, добром друштва и државе, одн. истицање да његово кршење води опадању, пропасти. Уз моралну теологију треба користити и моралну психологију, уз „theologia montis” „theologia cordis“. Зато говорннк мора водити рачуна о томе да je данашњи човек приступачнији историским и психолошким доказима него логичном аргументнсаньу. Лакше je човека освојнти срцем него разумом. А ако се добије његово срце, онда je добијен и његов дух. У многим питашима модерни човек не осећа као што мнсли, али мисли као што oceha. б) Кад се говори у прилог већег искоришћавања психологије мисли се и на једну другу идеју, управо на известан број појединости које би могли сврстати под заједнички назив: „Психолошки метод проповедања“, чије извршавање такође припада тајни успешна проповедања. Једна од ових појединости стоји напр. у скромности става и држања проповедникова. Јер сујета и кокетерија није нигде одвратнија на проповедаоници. Даље, трајање данашње проповеди мора водити рачуна о преосетљивости наших савременика. Треба с много такта обрађивати деликатна и неугодна питања. Проповедник не може увек сасвим избећи да са проповедаонице не кара, да доста