Bogoslovlje

38

строго не крнтикује, али све то треба да изводи с највећом финоћом, с умереношћу и без личних и увредљивих алузија. Код припремања проповеди ко]а садржи приговоре или прекоре треба се сетити оне анегдоте, у којој су два свештеника играли улогу у доба противробовског покрета у Америци. Обојица су с једнаким заносом говорили против ропства. Али, док су људи слушали старијег, млађи ]е наилазио само на исмевање и претње. Најпосле, млађи се пожали своме колеги: „Ja не рамумем ништа. Обојица учимо исту ствар и док вас слушају, мени се ругају“. Старији му одговори: „То je стога што ви својим слушаоцима стално говорите: ако чините ту и ту ствар ви ћете сигурно бити проклети. Ja им, напротив, кажем: драги моји пријатељи, ако убудуће не будете чинили те и те ствари сигурно нећете бити проклети. И, видите, мене слушају, а вас избегавају“. И методичан, рационализиран избор теме доприноси успеху проповедања. Мора се признати да се бирањем теме за проповед без метода, на cpehy, губи много интелектуалних сила и даје много поука без успеха. Стога се као опробано средство за ово препоручује доследан правац проповедања. Заним.ъива je чињеница да садашња публика радије слуша цео низ проповеди о овој или оној теми, него поуке без међусобне везе, које се односе на разне теме, од неде.ъе до недеље. Приликом нзбора теме проповедник мора да зна да од саме истине не сме ни за длаку да отступи. Треба проповедати о старој, часној Библији и етици, о старим догмама, литургији и тајнама, али у новој обрадн и с нове тачке гледишта, прилагођавајући се духовним захтевнма и потребама модерног човека и ньегова укуса. Садржај je, дакле, стари, али je нов став према питањима, нов je цео ток мисли, нова су поређења и примери, ново рухо. Ништа се од захтева наше вере не може напустити, нити се на рачун њена садржаја могу макакве концесије „свету“ учиннти. У овоме смнслу црквени проповедници никада не могу бити „модернн“, али зато могу у обради, у формулисагьу тема, у постављању питања. Још нешто. Може проповед бити стнлски, догматски, реторскн ма како савршена, па и поред свега тога да на модерног човека не учини никакав утисак ако се проповедник не потруди да изазове душевна осећања и расположена, једном речју, да од проповеди учини један религиозни доживљај. Најзад, за успех у проповедању неопходна je озбиљна припрема. Не сме се много уздати у оно што се зове „добро испружен језик“, јер лакоћа говора још није никакво јемство успеха. Заиста није питање да ли се говори, него како се говори. Онај ко се брзо и површно припрема за проповед није ни најмање свестан идеје о узвишеном послању проповедника и о тешкој одговорности која лежи на њему. Онај пак који се хвали како се лако припрема требало би само да уочи како га слушаоци тешко разумеју. Њега би могли потсетити на један моменат из живота Лакордера и то баш из времена кад je он био на врхунцу своје говорничке славе. Једног дана, приликом обиласка неког интерната, управитељ га замоли да упути „неколико речи“ младићнма. А славни проповедник одговори; „Да стеме замолили раније, размислио бих шта треба да кажем. ?Али ja исувише ценил! јавну реч да бих говорио без припреме“. Ето, шта би се могло назватн