Bogoslovlje

54

Религнја учи: Бог je свезнајућ, он je апсолутни ум. Човекова мудрост је његова сенка, отсјај, одраз. У индустрии, техници, прнвредн... свуда се рационални моменти сматрају као најважнији, општи, иако не битни. Научни дух их обухвата све. Васпнтавати у том смислу, без обзира на облает васпитања, значн у исто време стварати научни дух. Тако je на делу и религиозно васпитање свуда онде где се буди религиозни дух и негује религиозни живот. Јер верски не васпитава само школа, нити само непосредно утидање на вернога, него такође и уметност, која указује на апсолутни карактер естетскога; наука на уопште све рационално, морал итд. Све васпитава за религиозное човека што указује на надискуственост истине и лепоте, морала и светости. Велики подвижник у својој ћелији врши веома слаб непосредан утицај на људе, али његов живот у моралној чистоти и светој побожности утиче неизмерно много како на његове савременике тако и на каснија покољења. Задатак je науке о васпитању да осветли све ове односе да их анализује и објасни. Ове ограничити на школу значило би исто као кад би се покушало да ограннчн све мишљење на закључивање по једној силогистичкој фигури. Ово се нарочито јасно може вндети на примеру уметннчког, научное или морално - релнгиозног васпитања. Кад би се уметничко васпитање схватило као' дело школе то би значило узети део за целину. Можда не би било претерано рећи да школа може да пружи минимум уметннчког васпнтања; јер ово je одређено пре свёга функционално, радно, животно. Смисао за естетско се буди читавим радом човека у привреди и индустрии, науци и религији. Он се јача како практичним тако и теоретским радом и животом. Истн je случај, са научним и морално - религиозннм васпитањем: ни у једном се учење не идентфикује са васпитањем. Схватање да сви изрази живота носе карактер васпитања потврђује се ако ствар посматрамо и са друге стране. Сав душевни живот je у функцијн; дух се остварује само као функција. Нема у духовном животу крајњих стања, нема непроменљивих способности како je то замиш.ъала стара пснхологија моћи. Тако je бар са искуственим облицима душевное живота. Човек напредује или назадује, он се усавршава или опада, цвета или вене. Дух може да евладава својом активношћу не само тешкоће и сметње, него он тиме постиже и своју равнотежу и најбољи облик. Научни радник не застаје у своме истраживачком напону, уметник je неуморан у тражењу набољег нзраза за своја доживљавања естетскога, морално - религиозни човек не мирује никад на своме путу Богу. Ми смо свеснн слагања међу поједнначним функцнјама; јер дубоко доживљавање највише идеалне вредности прожнма и сједињује све у целосној човековој личности. Васпитање није у механичном подражавању или преношењу остварених културннх добара. Оно носи у себи увек нешто спонтано, нзворно самосвојно. To je чињеница коју зна сваки васпитач из сопственог искуства. И генијални васпитачки подухвати остају без успеха ако не побуде васпитаника на самоваспитање. Само кад из самое васпитаника нешто извнре, кад се у њему спонтано буди, он je у стагьу да прихвати