Bogoslovlje

64

проузроковано, дакле створено. А ако посматрамо материју, видећемо на њој све знаке контигентности. а) Количина материје у свету. У фнлозофијн и науцн одавно се води спор око питања да ли ]е васиона коначна или бесконачна. Што се тиче самое васионског пространства, та] спор још - и данас траје, иако нова астрономија све више, и скоро дефинитивно, пристаје уз тезу до je васионски простор ипак коначан, али ни]е ограничен неком кристалном материјалном сферой као што су то веровали стари астрономи, него je по својој прнроди савијен сам п'рема себи. Зато би се две линије које из једне исте тачке полазе у сасвим супротним правцнма морале најзад ипак састати у једној тачки. Многи астрономи чак претпостављају, иако то не могу потврдитн баш са стопроцентном извесношћу, да за ову математичку тврдњу о коначности васионског пространства имају чак и конкретне астрономске доказе. Ево тих доказа. Ако je простор васионски занста такав како je напред изложено, онда светлосни зраци које нам шаље извесно небеско тело морају стизати у наше око из оба супротна правда; и директно од тела које посматрамо, и индиректно, са супротне стране, као што путници из Београда могу стићи у Рим директно са истока, а ако обиђу целу зем.ъину лопту онда и са запада. И заиста астрономи тврде ако упере дурбине у дијаметрално супротном правду од маглине 33 у сазвежђу Троугла, или у правду супротном од маглине у сазвежђу Андромеде, онда донста виде на тим местима две врло мале маглине које би уствари требало да буду зраци.тих истих двеју маглина само који су обишлн целу васиону и стнжу нам из супротног правда. И не само што су астрономи математички констатовалн коначност васионског пространства, не само што се за ту тврдњу позивају на напред наведене примере као конкретне доказе, него на основу спектралне анализе чак тврде да се васиона шири, јер су линије у спектрима галаксија померене ка црвеном делу спектра. То пак значи да се поменуте маглине удаљују од нас брзином од преко 40 хнльада километара у секунди 9 . Ако je ово заиста чишеннца, онда нас савремена астрономија с математичком нужношћу уверава да je васиона коначна и да je морала имати свој временски постанак. Баш због овог закључка који из ове појаве следи свом силом математичке нужности, многи астрономи, нарочито они матернјалистичког правда, не желе да ово бежање маглина прнзнају као стварну чињеницу. Зато, иако се чињеница померања спектралних линнја ка црвеном делу спектра може протумачити само удаљавањем дотичне маглине од посматрача, ипак материјалистички астрономи не желе то да признају, него се теше надом да -he се та чињеница моћи некад објаснити друкчије, повољније за материјализам, тако да ce избегне она кобна идеја о временском поставку света 10 . Засада чињенично стање je такво, да сведочи баш за ту тврдњу да свет нма свој временски почетак, a материјализам може да живи само од вересије да ће те чињенице некад бити оборене, или на други начин протумачене. И за једно и за друго изгледи су очајно слаби.

9 ) Џемс Џннс, Звезде у свемиру, врев. Жнвојин В. Симић, стр. 114 116, Београд 1951 г.

10 ) К. А. Цветков и И. Ф. Полак, наведено дело, стр. 343—344. У далеким васионским дубинама, стр. 72—73, над. КНУ Београд 1954 г.