Bogoslovlje

ПРИКАЗИ И БЕЛЕШКЕ

ИЗ НОВИЈЕ ПАСТИРСКО-ОМИЛИТИЧКЕ ЛИТЕРАТУРЕ

1. Trstenjak Dr. Anton, Pastoralna psihologija, Ljubljana, 1946, 452, B°. зитетски професор др Трстењак дао ]е у овом обимном делу јасан преглед односа психологије и теологије уопште, са нарочитим акцентом на обради психолошких основа и оквира вере инднвидуално-психолошког, социјално-психолошког и верско-психолошког значаја и на психолошком односу духовника и лайка. Овим je писац дао не само несумњив допринос пасторалној науци, него je и задовољио потребу људи којн раде на практичном црквеном пољу, јер им je омогућио да се у своме раду користе законима психологије, чије познавање у знатној мери, ако не и највише, условљава успех у пастирском раду уопште. Пре света, дело им помаже да успоставе мост између себе и лайка било помоћу развијања смисла за жртву за лайке, било помоћу нових метода и начина посета, разговора, проповедања, исповедања итд. Затим, што je још важније, у делу .се указује на то какав треба да буде однос духовника према лаидима у различитом психолошком и социјалном последу: мушко женско; сељак варошанин пролетер; или у развојно-психолошком последу: дете ученик младић зрео човек старац, или психопатолошком последу: скрупулозан хистерик сексуални психопат и, најзад, у структурно-психолошком последу: догматичкојуридички либералнофидеистички критичкореформаторски ауторитативноконзервативни мистичкоконтемплативни и апостолскоактивистички верник. Стога ово дело, које je штампано у штампарији св. Мохорја у Иељу, заслужује најлепшу препоруку. 2. Turneysen Eduard, Die Lehre von der Seelsorge, Zollikon —Zürich 1946, 327, в. B°. Свештеник, доктор теологије, ванр. професор Универзитета у Базелу, Е. Турнајзен, спада поред К. Барта, Фр. Гогартена у мали круг паучника на полјУ Theologie der Entscheidung. Њихов рад, не без наслона на Хегелову дијалектику, свакако резултира из схаатања да je човек стављен пред одлуку: тезу антитезу, или —· или, јер необавезннх истина нема. Ово je дошло отуда што je настао нови појам „света“, који тежи за животом и изграђује посебну филозофију живљења, тзв. егзистенцијалну фило* зофију која je уствари згуснути фаустовски немир са ничеовским цинизмом у моралу натчовека. ПолазеНи са становишта оваквог процењивања у свету, Турнајзен се, после бављења библиском, новозаветном теологијом, управо егзегезом, окреће ка теологији усмереној практичном, свакодневном животу, чији плод je и ово цело. У њему писац расматра душебрижништво као теолошки и црквени проблем и као црквено васпитање и пише о душебрижништву као разговору и облицима таквог разговарања, његовом односу према психологији и психотерапији и најзад о обављању душебрижништва Стога je и дело у научном, теолошком свету примљено са великим интересовањем' 3. Thauren Dr. Johannes S. V. D., Grossstadtseelsorger und Landpfarrer als Weltapostel, Wien 1951, 40, B°. Ову расправу у издању Unio cleri pro missionibus у Ayстрији, штампаној у штампарији познатог римокатоличког центра за мисионарство St. Gabriel, Wien-Mödling, написао je универзитетски професор Таурен поводом јубилеја Клеменс Мариа Хофбауера „светитеља и апостола Беча и Аустрије“, а у изводима одржао и као предавагье на Бечкој католичкој академији. Циљ јој je да покаже да je неговање мисионарства, по схватању Хофбауера, средство за хришНаннзирање секуларизованог, нехришћанског света и да je ово неговање данас, у граду и на селу, битан део пастирске службе у коме труд, рад, брига и жртва за душе сопствене земље треба да буду благословени. 4. Müller Alfred Dedo, Grundriss der Praktischen Theologie, Berlin 1954, 372, B°. Дело je плод искуства стеченог кроз двадесетогодишња предавања и испите. Циљ му je да .отвори срце и главу за све огромне хоризонте стварности у којима стоји свако поједино питање црквене праксе“ код евангелика. Нарочито јасно су дати теолошки критерији за процењивање црквеног живота и делатности, без обзира дали се то тиче проповеди, исповести, приватне посете, обучавања одраслих, бриге око болесника или око вршења обреда. Богати исторнски прегледи дају читаоцу могуНност да схвати