Bogoslovlje

90

улази у врло интеренсантну појаву тзв. аустрославизма. У делу се, даље, даје читав низ података о надбискупу Штадлеру и његовој .великохрватској" мисији у служби римске Курије и трнјализма (42—3), и о бискупу Штросмајеру, „саветнику папе у словенским пословима" (35) и .патријарху словенске црквене уније* (87), као и о његовим односима са барским надбискупом Милиновићем (113 и д.). Од особитог интереса je и то што су у додатку дела објављена многа тајна, поверљива и строго повер.ъива писма бискупа, нунција и кардинала, као и публициста и дипломата отправника послова, амбасадора и министара Ватикана, Аустрије и Русије. За жаљење je што писцу није било могуће да искористи и извештаје француских и пруских претставника у Ватикану 4 Ч. С. Д.

EVANSTON SPRICHT!

Botschaft und Berichte der zweiten Vollversammlung des ökumenischen Rates der Kirchen (Gottheit Verlag Zürich, Frankfurt am Main) „Еванстон говоря* je наслов брошуре која садржи, углавноме, извештаје са Друге пленарне конференције Екуменског савета цркава, одржане у Еванстону од 15 до 31 августа 1954 године, те „Еванстон говори" стварно значи Екуменски савет цркава говори. Говор Еванстона има велики морални ауторятет, jep je то говор великог броја делегата из 163 различнтих цркава, међу којима je било много познатих црквеыих великодостојника и теолога; сем тога и зато што тај говор претставља једнодушан став Конференције скоро по сейма актуелним проблемима с којимасе бави савремено друштво различите оријентације, те je не само за теологе него и за све друге ко]и се баве актуелним питањима важно шта о тим питањима мисли један тако иыпозантан и репрезентативен скуп као што je скуп у Еванстону и како их решава. Проблематика Еванстона je свакако у домену Јеванђеља и Тиче се догматских и етичких проблема. Пре свега се третира догматски необично важан и актуелан проблем црквеног (единства. Карактеристично je за став Екумене по том питању тврђење да јединство хришћана стварно постоји у Христу, jep je Христос неразорнво везан са својим народом, иако хришћанн припадају разлнчитим црквама као историским институцијама; али да хришћани тога (единства никада нису били потпуно свеснн него су га својим раздорима нагрђивали, те je потребно да се (единство које нам Je дато у Христу потпуно открије у (единство које се очекује. Овакво схватање јединства у Христу није примила само делегација православие цркве, него je, насупрот томе, истакла да je православна црква једина права црква коју je Христос основао. Третирајући социјалне проблеме Екуменски се савет сложно у томе да су хришћани позвани да одговорно живе у сваком друшГвеном поретку, па и у поретку иајнеповољннје друштвене структуре, jep je друштвена одговорност религиске природе, пошто се заснива на спаситељском делу Божјем у Господу Исусу Христу, нарочито у Његовој љубави према човеку, због чега су хришћани дужни да љубе не само Бога него и своје ближње, уверени да je Бог извор правде и да .ъубав и правда условљавају еволуцију друштвених и политнчких уређаја и установа. Екуменски савет, да.ъе, сматра да Црква, као друштво социјално одговорних хришћана, треба да се стара и о економском животу људи, пошто се и Бог стара о људима који раде на производит и расподели материјалних добара неопходно потребних за одржање живота, односећи се при том критнчки према појединим облицима економске организације и истичући важност нарочито етичких момената у производит и расподели материјалних добара. У погледу интернационалних проблема Екуменски савет стоји на гледишту да су хришћани дужни да се придруже борбн за правилно уређење света и успостављање трајног мира под којим се разуме не само недостатак рата него и стварност слободе, правде, истине и али који се не може тако лако остварити и стога што атеизам и непоштовање Бога из генерацнје у генерацију узимају све више маха, те питање мира у свету ннје ствар само политике и економнје него и религиозног оздрављења човечанства у смислу враЬаьа Бога у живот друштва.