Bogoslovlje

105

ма Богу-Љубави да пробуди и да je врати најпре ка своме Ja, а затим да срце и душу отвори за ближњега. Јер религија и живот не стоје једно поред другог, него једно у другом. A љубав која уједињује веру и делање и коју осећамо у овим проповедима je нетто више него тачка програма и, природно, јвише него средство стила, она je путоказ мишљења, пут у прави живот. Литерарни облик ових проповеди говори о великом искуству аутора, радиоговорника. Стога су се оне уживљавале у тако диференцирану и тако компликовану духовну структуру савременог човека, који са светом религиозности више не поседује жив контакт, али ипак још остаје драговољан слушалац. А истина о прастарим тајнама je у овим проповедима речена у текућем животу времена са вьеговим болесним потребама и снажним лреокретима. Заиста се мора означити као успешан покушај како се ова истина поново отворено приноси савременом човеку, и то човеку у једном свету који je тек изишао из великих растројстава, или како се напр. обрађују питааа ауторитета, мржње, саблазни, сексуалности, инстинкта, својине, шьачке и крађе, богатства и сиромаштва, истинољубља и лрисности, дубине осећања. Браунове проповеди доказују да je неисправно извесно схватање по коме су језик јеванђеља и језик модерног времена непомирльиви, јер су оне јасне, сликовите, срдачне и чак модерне, без обзира на то што говори једном врло широком кругу слушалаца. Уме он и најпростију истину да узбудљиво претстави као нешто сасвим ново. Стога je он актуелан, модеран, интересантан, а ипак одмерено сакралан. Време je у гьегове проповеди укомпоновано, осећа се свугде примена на ситуацију времена. Нарочито успешно делује то што се пред слушаоце не иставл>а готова истина, већ се они одводе ка чињеницама које ньихов живот изнутра треба да уобличе. Ой и оне који му се опиру пушта да дођу до речи, па тек онда предрасуде уклања с пута, a одвећ уска мишљења проширује и тако брижљиво изводи све слушаоце на светле висине вере где им поједине верске тајне постају очигледне. Заиста Браун говори льудима нашега времена као једва који други проповедник послератног доба. Његов пријатељски језик који задобија, његов пријатан тон ћаскања, али иза кога увек стоји пуна озбиљност хришћанства, чини ове проповеди ванредно вредним. У његовим проповедима ради се о хришћанину какав он треба да буде. И с правом je неко рекао да он и »његова омилитичка харизма не требају заиста никакву вишу препоруку. Свеске и успех издања низа његових проповеди говоре јасно!«

Чед. С. Драшковић

ГРЧКО-БУГАРСКИ РЕЧНИК, СОФИЈА 1957

У цшьу продубљавања традиционалних културних веза између бугарског и грчког народа Бугарска академија наука поверила je израду грчкобугарског речника групи филолога (М. Филипова —Баирова, М. Балджиев, М.Ботон, Ив. Дуичев, К. Илков, А. Коджаев, В. Лазаридис, Л. Руков, и Ап. Михаилов који нам je већ са А. Милевим познат као писац уџбеника грчког језика за духовне академије). Састав комисије за израду речника, чија су два члана Грци, омогућила je солидан и успешан рад, а томе су много допри-