Bogoslovlje

71

хришћанин који je изашао из средине мелхиседекијана, јеретика и да je упутио својим старим пријатељима који су заједно са њим примили Павлово хришћанство, a који су сада склони да се врате поново секти мелхиседекијана; такав једанј еретик могао je да буде и Аполос. Да je писац посланице Јеврејима јеретик Фридлендер доказује и околношћу да се Западна црква устезала да прими посланицу Јеврејима у свој канон.- 1 Међу осталим присталицама ове хипотезе споменућемо још Клостермана (1889), АлИаниа (1904), Белзера (1905), Биксела (1906), Цана (1907), Зееберга (1912), Алела (1918), Барлеа (1922), Рора (1932), Ленског (1946), Мансона (1949), Луиса (1949) 22 иод православних научника Н. Дамаласа. 23 Сви се Они слажу у томе да характер учења и излагања посланице Јеврејима од свих льуди апостолског доба највише и најбоље одговара Аполосу. 24 Једини аргуменат који je Лутер навео у прилог Аполосу као писцу посланице Јеврејима јесте „китњасти” стил којим je написана. Али то je и сувише мало да би га могли сматрати писцем посланице, jер нам од вьега није остао ни један спис са којим би нашу посланицу могли да упоредимо. 25 Лутерови следбеници у посланици Јеврејима налазе александриске па чак и филонске елементе. Колико „александринизама” и „филонизама” има у нашој посланици, то je питање о ком се мора пбсебно расправљати и ми ћемо том проблему посветити једну посебну и опширнију студију. За сада Ъемо се задржати само на оним подацима о Аполосу које можемо наћи у новозаветним списима. Морамо одмах на почетку да нагласимо да je Аполос епизодична појава у Новом завету, 26 која če спомиње у Дел. ап. 18, 24—28 иу 1 Кор. 16, 12. После овога о њему не чујемо ништа више и он остаје загонетна појава у новозаветној историји. 27 Ево шта нам еванђелист Лука саопштава о Аполосу: ~А дође у Ефес један Јудејин по имену Аполос, родом из Александров, човек речит и силан у писмима. Био je поучен у науци ГосПодњој, говорио je ватрено и учио je право о Исусу, али je знао само крштење Joваново. Овај поче слободно проповедати у синагоги. А кад га чуше Прискила и Акила, узеше га к себи и још му болье протумачише науку Божију. А кад хтеде да иде у Ахају, написаше браћа ученицима и умолише их да га приме. Дошавши онамо, поможе много онима који су поверовали благодаЪу; jep je силно надвлађивао Јудеје, јавно доказујући из писма да je Псус Месија”. 28 На овим подацима оснива своја излагања најновији претставник поменуте хипотезе, и ми ћемо његовој аргументацији посветити посебну пажзьу. К. Спик, найме, полази од чињенице да je Аполос био родом Јудејин и као такав може'да доће у обзир као писац посланице Јеврејима, jep ньен писац несумњиво припада синовима Израиљевим. . То доказује његова савршена упућеност, разуьфванье и осећање духа Старога завета. Тако нетто

21 М. Friedländer, La secte de Melchisedec et l’Épître aux Hébreux. Revue des etudes juives, Paris 1888, p. 189—192.

22 H. Höpfl —B. Gut, Introductio specialis in Novum Testamentum, Romae 1949, p. 438; C. Spicq, o. c. p. 210.

23 П. N. Τρεμπέλα, 'γπόμνημα είς rfiv «ρός Εβραίους καί τάς έ*τύ. 1949, σελ. 17

24 Е. К. A. Riehm, о. с. S. 893.

25 R. А. Knox, Enthusiastin. Oxford 1950, р. 12.

26 C. Spicq, о. с. р. 210.

27 R. A. Knox, o. c. p. 12.

28 Дел. an. 18, 24—28.