Bokeljske priče

27

КМЕТ И КОНТЕ

Пазарним даном конте Јозо Бубић устаје рано и у неком излизаном и улијепљеном цилинрму, са тврдим оковратником, у лакованим ципелама шетка по пијаци и прежи када ће се помолити његов кмет, Војо Бак. Интересује га што кмет доноси на пазар и воли да чује цијене. Сељаке увијек припиткује за род, па ако они кажу да ће година бити бирићетна, конте трља руке, дуго и весело. Онда се замисли и калкулише приходе са имања. Откако му је потопљен последњи једрењак, иако је палата остала пуна скупоцјености, а у дну бајула и један тоболац са цекидима и наполеонима жутим као восак, сад је много важније оно имање у присоју жупе грбаљске, које у „наполицу” држи Војо Бак. Њега је конте чекао у уторак, па у четвртак и никако га није видио. Воја Бака у селу зову „сиромашак”. Сви су његови, почев од дједа, преко оца, па ево и он, држали имање конта Бубића у „наполицу”. Од сваке воћке половина рода даје се конту. Тако бива и са пшеницом, маслиновим уљем, вином и ракијом са свим што земља рађа, а људи једу. Увијек тачно половина да се конте не наљути. Уз то још слиједе дарови: о Ускрсу јагње које се прво омлади и погача од домаћег пшеничног брашна, дузина јаја; за славу: пециво, боца ракије, чисте, бистре лозоваче и демиџана вина; за Божић: товар дрва, кошић наранџа, пршут или кошет кастрадине. Док све то даје, Војо Бак добро зна да he га селом ;увијек називати „сиромашак”.