Bokeljske priče

31

Тада се први пут у глави сељака јавила, јасно и иедвосмислено, жеља за осветом. Преко ноћи је планину прекрио снијег, шакали су заплакали у ломинама, приморска, топла земља тешко је стењала под првим мразом. Са бијелим велом зима се јављала преко Орјена. Прве недјеље је Војо Бак, у присуству главара, заклао своје прасе. Онда је мрс сушио. На огњишту је ложио смреку и пелин да пршуте добију што љепши мирис . . . Откако је заклао своје прасе, Војо Бак изгуби сан. Упочетку ни сам није знао узрок несанице. Жена га је корила зашто се стално преврће по кревету, што не почине као човјек, зашто у сну виче, свађа се и јечи ... Не могу, сањам одврати жени Војо Бак. Синоћ сам ваљда по двадесети пут сањао прасца конта Бубиђа. У сну сам га видио великог као магаре. Не, то није тачно. Прасац је био велик као наш масак. Ја сам на њему јахао. Онда ми се причињело да је прасац велик као во и да има рогове. У сну ме пробо и ја сам јечао као рањеник, а конте се грохотом смијао. Ја сам плакао и жалио кукуруз који ми та проклета свиња једе. И сада, када отворим очи, чини ми се да је то проклето прасе велико као масак. Жао ми је да га о Божићу предам оном трулом старцу у град, а још ми је жалије да од моје муке и труда једу и сладе се они из Тријешћа. Ја те прекоморске патриоте, те преко границе, не подносим. Жао ми је муке и труда, смокава и мурава. Жао ми је кукур.уза. Остаћемо без круха због његвоог прасета. Нашом муком гостиће се они што дођу из Тријешћа, а ја све Бокоље који су тамо пребјегли мрзим као и прекоморске галијаше. Ја . . . Пред сам Божић, главар села донесе поруку Воју Баку: ♦ Конте је наредио да у мом присуству закољеш његово прасе и на Бадњи дан да му га поћераш у Котор. Тако је и било. У присуству главара села Војо Бак је заклао прасе, опарио га врелом водом и обријао