Bokeljske priče

47

НОЋНИ ЛОКАЛ

Бифе на жељезничкој станици, ноћни локал. Кућа пијаних, веселих и тужних путника. Спаваћа соба хроничних пијаница, оаза пропасти. Стјециште изгубљених живота, богатство ликова. Дочекује вика келнера, мамуран поглед кафе-куварице, негдашње попадије. Звекет чаша уз писак локомотиве, прљави столњаци. Угашени опушци просути по поду леже као изломљени ђердани око столова слика ноћног локала. Неизбрисива, древна. Часовник лијено и равномјерно откуцава „ситне уре”. Ракију! Донеси препеку морачку . . . Глас шкрипи. Човјек у углу локала дријема наслоњен главом на сто. Појава ниска, коса сиједа, брци густи и дуги с ува на уво. Глас кенлера надјачава све па и оштар писак маневарске локомотиве. Шанк ракију! Блокирам препеку морачку .. . Сиједа коса се мало подигла, брци се раширили. Рука је испружена према чокању онако како је вјерници пружају према иконама светаца. Један цигли трзај и све је готово. Ниска појава поново виси над столом, лебди некуд високо или тоне у опојне дубине ко зна? Часовник откуцава. Кафе-куварица се осмјехује својој гојазности. Доброг ли сапуна, у шаку, цинички гунђа ниска појава. Писак локомотиве прати шкрипу вагона. „Гара” се јавља из даљине, виче и опомиње путнике да се припреме за пут. Дувански дим је испунио локал. И